ДЕМОКРАТСКА ПЉАЧКА СРБИЈЕ: Експерти Г17 присвојили народне паре изнете на Кипар
После увођења економских санкција УН 1992. Милошевићев режим је, под маском заштите државних интереса, из земље на Кипар изнео од 10 до 15 милијарди долара народног новца. Демократска власт је после 5. октобра и поред громогласних најава да ће вратити новац, урадила све да заташка истрагу и кривично гоњење одговорних за пљачку и сакрије паре. Покрадени новац искоришћен је као нови „свеж“ капитал у приватизацији многих предузећа по Србији за шта је Национална штедионица најочигледнији пример.
После увођења економских санкција УН 1992. Милошевићев режим је, под маском заштите државних интереса, из земље на Кипар изнео од 10 до 15 милијарди долара народног новца. Демократска власт је после 5. октобра и поред громогласних најава да ће вратити новац, урадила све да заташка истрагу и кривично гоњење одговорних за пљачку и сакрије паре. Покрадени новац (најмање 1,6 милијарди долара) искоришћен је као нови „свеж“ капитал у приватизацији многих предузећа по Србији за шта је Национална штедионица најочигледнији пример.
Познато да је у време санкција уведених од стране Уједињених нација против СРЈ, од 1992. – 1995. године, држава била приморана на тајно изношење финансијских средстава из земље која су била коришћена за плаћање неопходних лекова, сировина и матријала неопходних за минималну производњу, као услова опстанка државе и њених грађана, при чему је било потребно кршити санкције и многе друге прописе уведене и примењиване од стране Уједињених нација.
При томе је изношење новца из земље било, по правилу, ван уобичајених токова финансијских и банкарских трансакција и уз учешће додатних субјеката и канала.
Нажалост, управо такви начини изношења новца су послужили као параван највећој пљачки која је икада задесила нашу земљу која, нажалост, епилог није добила ни рушењем режима Слободана Милошевића, већ се агонија продужила и после преузимања власти 2000. године од стране партија демократске оријентације, посебно Г17 Плус (ДОДАТАК 1).
У време санкција новац из Југославије је изношен углавном на два начина: малим авионима (Лир џет и Фалкон) савезне администрације, преко Скопља, Атине на Кипар или колима, дипломатском поштом у Солун и разним другим каналима.
Новац који је стизао у Солун најчешће је „преноћио“ у нашем конзуларном представништву у Солуну, под пратњом службеника конзулата, да би следећег дана био депонован на банкарске рачуне специјално, за ту сврху отворених, тзв. „фронт“ компанија (о којима ће детаљно бити речи), у грчкој филијали кипарске банке у Солуну – European Popular Bank.
Новац који је упућиван на Кипар малим авионима савезне администрације је ношен у пратњи државних функционера и службеника Београдске Банке (ДОДАТАК 2). Како су кипарске власти, од самог почетка увођења санкција, прихватиле да активно учествују у кршењу санкција и УН ембарга, доношење новца на Кипар је увек претходило обавештавању свих државних органа, банака и лица која су учествовала у неометаном и тајном пријему новца и његовом транспорту од тренутка слетања авиона на аеродром у Ларнаки, до његовог депоновања на банкарске рачуне Cyprus Popular Bank.
Дакле, у том процесу су учествовали: полиција Кипра (Министарство правде и јавног реда), која је обезбеђивала пријем новца и његов транспорт, кипарски царински органи (Министарство финансија), који су оверавали царинске декларације о уносу готовине на Кипар, које увек гласе на име лица које га уноси у земљу и пријављује на граничном прелазу. Ту је обавезно био присутан службеник Популар Банке и представник Београдске банке BB COBU (кипарске филијале Београдске банке у Никозији), веома често лично њен председник Борка Вучић. Наравно да су Централна Банка и њен гувернер били до детаља упознати колико новца и на који начин (доношење готовине) се депонује на рачуне комерцијалних банака (у овом случају Популар Банкe) које она иначе контролише.
Цео овај процес је веома добро описан у изјавама двојице сведока Георга Георгијуа и Андреаса Јацове, банкарских службеника Популар Банке, датим истражним органима Тужилаштва Хашког суда (ICTY) сублимованих у њиховом извештају од 21. јуна 2002. (документ 01). Као што се види, Борка Вучић и њени сарадници су директно наређивали где, тј. на који рачун појединих фирми, отворених специјално за ове илегалне трансакције, новац треба да буде депонован.
Ту су корени највеће организоване пљачке новца од стране појединаца - високих функционера две државе, Кипра и Србије, који се и дан данас труде да је прикрију на сваки могући начин.
Као што се види из документа новац илегално изношен из земље на Кипар се пребацивао, углавном, за ту сврху, у осам отворених компанија. Поставља се питање: „Где је ту криминал ?“
Да су те компаније, регистроване на име приватних лица (као што то закон Кипра и налаже) по налогу тих истих особа, које би консеквентно, као власници, давали све инструкције за плаћање банци не би га ни било. Тачније, било би га само у оној мери кршења санкција, али не према законским прописима обе државе Кипра и Србије које кажњавају финансијски криминал. Али, нису.
У даљој анализи и представљању доказа концентрисаћемо се углавном, на компанију "Antexol Trade Ltd" (у даљем тексту "Антексол") и мање на "Browncourt Enterprises Ltd" (у даљем тексту "Браункорт") из два разлога:
а) Све се то, мање или више, исто или готово истоветно, односи и на остале од наведених осам компанија: "Cabcom Marketing Ltd", "Hillsay Marketing Ltd", "Lamoral Trading Ltd", "Southmed Holdings Ltd", "Vericon Management Ltd" и "Vantervest Overseas Ltd".
б) Компаније, "Антексол" и "Браункорт", одиграле су и најзначајније улоге - прва од 1992. до 1995, а друга од 1995. до 2000. године.
Одмах по увођењу санкција, 30. маја 1992. Борка Вучић, представљајући Милошевића и његов режим, а под изговором заштите „српске државе, националног интереса и патриотизма“ склопила је тајни договор са три веома моћне особе на Кипру: Тасосом Пападопулосом, утицајним политичаром још из времена владавине архиепископа Макариоса и власником једне од највећих кипарских адвокатских канцеларија "Тасос Пападопулос и Цо" и будућим председником Републике Кипар, Аксентисом Аксентијуом, гувернером Централне банке Кипра и Кикисом Лазаридесом, председником Популар Банке, друге по величини на острву. Иначе, сва тројица су и дугогодишњи пријатељи из младости, чији су заједнички интереси веома испреплетани и у другим областима. (ДОДАТАК 3)
Наравно да су ова тројица, као и други државни органи Кипра увек наглашавали само „патриотске“, „братско-пријатељске“ и „заједничко-православне“ разлоге за своје учешће у веома перфидној криминалној организацији која је опљачкала неколико милијарди долара и стекла енормне профите не само за државу Кипар, него и за појединце који су тој игри дали свој допринос.
Договор је постигнут тако што ће функцију Београдске банке на Кипру (у даљем тексту ББ ЦОБУ), која је одмах стављена под УН и кипарску „контролу“ и тиме била онемогућена да успоставља било какве финансијске трансакције везане за СРЈ и Србију, „преузети“ фирме (оф-шор компаније) регистроване на приватна лица која нису Кипрани (ДОДАТАК 4).
Улога Пападопулоса била је да правно региструје те фирме, а Централне Банке Кипра и њеног гувернера Аксентија да одобре такву регистрацију, иако им је било добро знано да захтев за такву регистрацију нема никаве везе са жељом за приватним „бизнисом“ приватних лица која постају њихови власници, као и обавезу да не откривају њихова имена ни људима из УН, САД ни ЕУ (што иначе спада у нормалну банкарску тајну на острву).
Улога Кикиса Лазаридеса и његове Популар Банке била је да отворе све потребне банкарске рачуне, како на Кипру, тако и у својој филијали Еуропеан Популар Банк у Грчкој и држи све њихове трансакције у апсолутној тајности. Такође, Кикис Лазаридес и његова банка су прихватили да успоставе мрежу тајних рачуна (нигде нису заведени нити регистровани и нема их у компјутерским извештајима и служе само као „код“ за манипулацију са огромном готовином. „Код“ који ће бити познат само уском кругу учесника, који ће знати шта он значи и шта треба радити са новцем који је на том тајном рачуну и под одређеним, тајним кодом приспео у банку. (документи 33 и 29) (ДОДАТАК 5)
Детаљна анализа регистрације фирме Антексол и њено коришћење је од изузетног значаја за ову причу јер обезбеђује неопходан услов за доказивање активног деловања најодговорнијих државних службеника Републике Србије од 2000. – 2004. и њихових сарадника оличених у појединим људима из врха странке Г17 Плус.
Дакле, само три дана после увођења санкција, 2. јуна 1992. адвокатска канцеларија "Тасос Пападопулос" подноси захтев Централној банци Кипра (документ 02) да одобри регистрацију фирме „Antexol Trade Ltd“ на основу налога свог „клијента“ по имену Љиљана Раденковић, са пребивалиштем у Лондону, службенице „Англо-југословенске банке лтд“ из Лондона чији је председник тада такође била Борка Вучић.
Даље, у том писму канцеларија "Тасос Пападопулос" тврди да ће се компанија бавити „генералном трговином“, да „се неће бавити било каквим инвестиционим послом за трећа лица и да ће користити искључиво своја средства“.
Такође, у истом писму, адвокатска канцеларија "Пападопулос" обавештава Централну банку да је уз исти захтев „приложена одговарајућа банкарска референца будућег власника“. У истом захтеву адвокати из поменуте канцеларије "Тасос Пападопулос" тврде да њихове две компаније Taslaw Nominees Ltd i Taslaw Services Ltd, које их опслужују, преузимају да држе акције власника – Љиљане Раденковић, као њени номиновани власници (Наведени доказ).
Касније ће се испоставити да госпођа Љиљана Раденковић никад није адвокатској канцеларији дала овлашћење за регистровање фирме и да о овоме ништа не зна.
Јасно је, без икакве дилеме, да је намера била да се компанија користи за пљачку и прања пара, а никако или не само за пренос новца којим би се плаћао рецимо неопходни увоза лекова, сировина и репроматеријала за опстанак државе Југославије и њеног становништва.
Зашто је то јасно? Да су намере биле стварно „патриотске“ како то понавља Борка Вучић, онда би компаније биле регистроване на приватна лица која би стварно управљала компанијама и потписивале налоге за плаћање банкама. Тако су, уосталом функционисала многа предузећа из Србије за време санкција и ту праксу су и Београдска банка и Борка Вучић и Тасос Пападопулос добро знали. У овом случају радило се обратно:
- Љиљана Раденковић никада није била клијент адвокатске канцеларије "Тасос Пападопулос" и никада није дала никакав налог за регистрацију било какве компаније. Уколико је канцеларија "Тасос Пападопулос" под „клијентом“ подразумевала ББ ЦОБУ, онда она није имала право да региструје фирму на име Љиљане Раденковић. А ипак је то учинила. А то, по кипарским, али и многим међународним законима, представља тешко кривично дело. Љиљана Раденковић је, видеће се касније, због тога претпела огромну штету, чак се ни крива ни дужна нашла на америчкој "црној листи" поред Осаме бин Ладена, о чему је брујала и светска штампа, међу многима и угледни Фајненшл тајмс (документи 38 и 50) .
- Као што ће се видети касније, фирма Антексол се никада није бавила „генералном трговином“ већ илегалним преносом новца из Србије на Кипар.
- Уколико тврдња да је новац коришћен за фирму искључиво приватни новац власника, дакле Љиљане Раденковић, а не ББ ЦОБУ и државе Србије, онда су та средства фактички њена приватна својина којих се држава Србија - односно они који су о томе одлучивали, Слободан Милошевић и Борка Вучић - одрекла. И то оног момента када их је депоновала на рачун те фирме.
- Високи државни функционери који су после 5. октобра 2000. имали апсолутно велике могућности да то исправе у корист државе Србије – Млађан Динкић, Мирољуб Лабус, Божидар Ђелић, Душан Михајловић, Владан Батић и други, то нису учинили из њима знаних разлога. Својим нечињењем су то одрицање државе Србије само потврдили. Треба ли се питати - зашто?
- Приложена „банкарска референца“ на име Љиљане Раденковић је фалсификат чији је идејни творац Борка Вучић. Она је, подсећамо, као председник банке, могла да нареди свом потчињеном службенику "Англо-југословенске банке лтд" у Лондону, да напише такву референцу (препоруку), без знања Љиљане Раденковић (документ 2)
Да би кипарске компаније Taslaw Nominees Ltd i Taslaw Services Ltd, како смо рекли које опслужују канцеларију "Тасос Пападопулос", стварно преузеле на „чување“ акције од стране правог, (де јуре) власника да њиме управљају, у његовом интересу и по његовом налогу, морају претходно да приме од тог истог власника потписани документ (Instrument of transfer) у присуству два сведока који потврђују веродостојност његовог потписа и спроведене одлуке.
Пошто Љиљана Раденковић такав документ никада није потписала изјава "Тасос Пападопулос" канцеларије је такође фалсификат. Тако власници и директори приватних компанија (Taslaw Nominees Ltd i Taslaw Services Ltd) преузимају улогу веома одговорних за креирање целокупне криминалне операције коју и данас прикривају појединци из највиших државних органа Србије. Одговорна лица из тих компанија су прекршила кипарски Закон о компанијама (члан 113 КЗ) који, за та недела, предвиђа високе затворске казне (документ 03).
Ко стоји иза тих двеју компанија које су преузеле сву одговорност за криминалне последице ? Увидом у (документ 04) и (документ 05) видимо да су власници компаније најближи сарадници будућег председника Кипра Тасоса Пападопулоса, Памбос Јоанидес и Никос Папаефстатију. Први директор и најодговорније лице у обе фирме је нико други до – лично Тасос Пападопулос. Као последица њихових мутних радњи у регистрацији компаније "Антексол", следи логична и неминовна следећа криминална радња: они проглашавају два своја адвоката Памбоса Јоанидеса и Неру Мерхје за директоре "Антексола" (документ 06). Наравно, без сагласности и потписа Љиљане Раденковић.
Њихово наименовање је правно ништаван чин и као последицу има то да све њихове одлуке, радње и било какво заступање фирме представљају правно ништавно и уједно кажњиво дело. Памбос Јоанидес, десна рука Тасоса Пападопулоса и човек који преузима главну улогу за све закулисне радње око илегалног управљања компанијама и наравно "Антексолом", у улози „директора“, обавештава Популар Банку на Кипру и њену филијалу у Грчкој – Еуропеан Популар Банку, дајући им инструкције да отворе потребне банкарске рачуне, најмање 16 у Грчкој и нешто више на Кипру (документ 39). То се најбоље може видети из поверљивог писма које је Карла дел Понте упутила кипарским властима, 29. августа 2001. (документ 07).
Наравно, Централна Банка Кипра "веома ревносно", само три дана касније потврђује регистрацију "Антексола" (документ 12) и тиме постаје активни саучесник у целој операцији.
Компанија "Антексол" је регистрована без знања, сагласности и инструкција Љиљане Раденковић. Компанијом и огромним новцем компаније су илегално и незаконито располагали (што је најтрагичније и данас располажу) страни држављани, адвокати Памбос Јоанидес и Нери Мерхје од 1992. – 1995., а после тога Мариос Елијадес и Керикос Теодоридес (документ 08), као и службеници рачуноводствене фирме "Kostouris & Michaelides", Елени Моску и Костасу Кемезису (документи 29 и 30).
Као последица тих непобитних чињеница, нова власт која је преузела државу после пада Милошевића 2000. године, апсолутно је била у обавези и морању да одмах анулира те незаконите радње и тражи повраћај новца и враћање финансија тих компанија у стање пре почетка њиховог илегалног коришћења. То је могла легално да учини тако што би процесуирала истрагу у име државе Србије и такође легално тражила повраћај свог новца. Зашто то није урадила?
Образложење дато 2004. године да годинама нисмо имали довољно стручне и аналитичне људе да то правовремено ураде једноставно не "пије воду" јер је исувише провидно, чак и наивно. Посебно када се зна да су поједини наши људи са Кипра годинама бесплатно нудили своје услуге, правно и економско знање, не бисмо ли вратили народни новац. Куцали су ти људи на многа врата чак и највиших државних функционера, тражећи да неко нешто предузме. Али, то није имао ко да чује. Или, није хтео!
Такође нова власт је требало да ради на отклањању последица тих илегалних и криминалних радњи, као и спровођењу законског поступка за кажњавање својих грађана који су у тим радњама учествовали, као и захтев за истрагу против наведених кипарских држављана који су у томе учествовали. Властодршци после 2000. године, односно после петооктобарских промена, који су у томе учествовали и били одговорни и који су тема ове приче, нису ништа учинили, или су нешто учинили, што је мало вероватно, из незнања, сносе пуну одговорност због тога.
Поменутим криминалним радњама је створена ситуација у којој постоје де факто власник компаније „Антексол“, а то је ББ ЦОБУ, односно држава Србија и де јуре власник, Љиљана Раденковић, односно касније од 1995. Радмила Будишин. Овај закључак добија своју пуну потврду у извештају који је плод истраге великог тима стручњака Хашког тужилаштва (документ 09). Иако је овај извештај званично објављен 7. јуна 2002, ниједна установа Републике Србије (Министарство Правде,Тужилаштво, полиција, НБС, Министарство финансија) није уопште реаговалa. Најодговорније личности у државном врху, пре свега које су водиле финансије и полицију су свесно или не, онемогућилe државу да спроводи своју де факто власничку улогу над компанијом "Антексол" (као и осталим компанијама) како новац из тих компанија не би могао бити потраживан.
Торкилдсенов извештај (документ 09) доказује и тврдњу да регистрација компанија (осам њих) нема никакве везе, или их има само делимично са „патриотским“ разлозима кршења санкција због опстанка државе јер, као што се види из документа, "Browncourt Enterprises Ltd" је основан 1995. и своје главне „трансакције“ имао 1998. и 1999, дакле, много касније после укидања санкција УН које је требало „патриотски“ кршити.
Иначе, сувласник горе поменуте рачуноводствене куће Михаелидес је такође кућни пријатељ Тасоса Папaдопулоса и одличан пријатељ Борке Вучић. Допринос те рачуноводствене фирме у овој организацији такође је огроман, јер су они правили фалсификоване рачуноводствене и књиговодствене књиге компаније, без знања, обавештавања и сагласности власника, што је такође кршење неколико закона и прописа Кипра, као и конвенције са ЕУ и кодекса коју Кипар (идентичан са британским) примењује у књиговодственим и рачуноводственим пословима компанија од стране, за то специјално регистрованих и одобрених фирми.
Фалсификовани годишњи извештаји ове фирме су били подношени Централној банци Кипра, која никада није реаговала, што још једном доказује пуно саучесништво Централне банке Кипра и њених руководећих људи, пре свега гувернера Аксентија и директора Андреаса Пилопуа. (ДОДАТАК 6)
Компанија „Антескол“, као и остале створене 1992., тако су вешто биле прикриване од стране кипарских власти, као најстрожа чувана тајна, да она ("Антексол") никада у време УН санкција није била на америчкој црној листи, у време када су и многе земљорадничке задруге у Србији заузимале место на тој листи, као сарадници Милошевићевог режима (документи 10 и 10а).
Тако вешто скривену компанију открио је први 1995. године ангажовани експерт и то захваљујући судском спору који је водила његова фирма против ББ ЦОБУ у Никозији. Име фирме "Антексол" се први пут појављује у овом судском спору захваљујући арогантности ББ ЦОБУ (видећемо касније колико ће је та арогантност коштати) и њених адвоката – Тасоса Пападопулоса (документ 11).
Документ представља фалсификат и обману суда јер се у њему "Аксентол" представља као фирма која нема никакве везе са ББ ЦОБУ, односно није под контролом ББ ЦОБУ. Тај фалсификат потписује нико други до илегални и самозвани директор фирме "Антексол" - Памбос Јоанидес. Да би појачали „веродостојност“ тог фалсификата, адвокатска канцеларија Пападопулос доводи, као сведока и менаџера ББ ЦОБУ, Сузану Мартинов која је дала, под заклетвом, лажни исказ суду (документ 16).
Због тог исказа и неколико других фалсификованих докумената презентованих у суду (документ 30), који представљају "Антексол" као приватну фирму коју не контролише ББ ЦОБУ, води се истрага против ње и њених саучесника, адвоката Тасос Пападопулоса, коју је покренуо 2002. државни тужилац Кипра (документ 17).
Када су сви главни учесници у овим збивањима Тасос Пападопулос, Аксентије, Кикис Лазаридес и Борка Вучић, схватили 1995. да не могу да избегну појављивање имена власника фирме у суду (јер једино кипарски суд има права на откривање идентитета власника), одлучили су се на серију нових илегалних радњи, како би прикрили претходне махинације, укључујући фалсификовање докумената, обмањивање суда, претње, присиле и друго.
Гувернер Аксентију је био ужаснут када је крајем 1994. и почетком 1995. сазнао да ће се име Љиљане Раденковић појавити у суду и да се цела заврзлама под његовом заштитом може открити, тражио је од Борке Вучић гаранције за ту особу (Раденковић) коју он не познаје.
Уједно је и одлучено да се „промени власник“ компаније како у тренутку презентовања доказа Љиљана Раденковић не би више била актуелни власник. Канцеларија "Тасос Пападопулос" креће у нову серију фалсификата докумената и тако обавештава државне органе да је Љиљана Раденковић предала своје акције новом власнику Радмили Будишин из Београда (документ 34). То доказују документа која неумитно потврђују да обе жене са тим немају апсолутне никакве везе, чак ни информације да су власнице, а камоли да је извршена некаква примопредаја власништва над фирмама!
Када је Пападопулос увидео да ће се и његово непосредно учешће окрити, наређује да се промене и дотадашњи номиновани власници фирми у којима је он директор. Тако његова канцеларија обавештава надлежне органе (документи 13, 14 и 15) да су новопостављени, односно номиновани власници ""Cenlex Ltd" и "Iver Management Ltd." Наравно и ове две компаније припадају канцеларији "Тасос Пападопулос" и контролишу их његови адвокати. Међутим, већ покренути судски спор 1994. уз велика узбуђења актера, неочекивано је за ширу јавност запао у ћорсокак. Просто речено, суд се ућутао. Да ли због темељитости истраге или неког другог разлога није познато.
Када су схватили да ће и овај фалсификат бити откривен у суду, а под притиском Централне Банке и њеног гувернера Аксентија, одмах после укидања санкција, Борка Вучић креће у акцију набављања било каквог документа који би могао да „покрије“ њихове мутне радње.
У јануару 1996. (после укидања УН санкција када је уопште могла и смела да се појави у авиону за Лондон), она одлази у Лондон у Англо-југословенску банку и наређује Љиљани Раденковић да потпише документ којим овлашћује ББ ЦОБУ да региструју компанију "Antexol Trade Ltd." и да њоме управља (документ 18). Као што се види из документа он нема никакав датум, јер је намера била да се упише датум који им буде одговарао у прикривању незаконитих радњи.
Борка Вучић је под претњом да ће је оставити без посла, успела да натера Љиљану Раденковић да потпише документ, о чему сведоче изјаве Љиљане Раденковић дате истражитељима Хашког трибунала. Али, Љиљана Раденковић је присилила Борку Вучић да дода на том документу назнаку: „на захтев Борке Вучић“.
Истинитост догађаја потврђује својом изјавом и сведок Будимир Костић, директор Англо-југословенске банке (документ 19). Све то потврђује и налаз хашких истражитеља (документ 09).
Љиљана Раденковић и тада, 1996 године, није имала појма да та фирма већ постоји четири године и да је имала наводни промет од више милијарди долара. Наравно, њен потпис на том документу нема никакву вредност нити важност, јер су највеће криминалне активности обављене пре 1996. године. Притом тај потпис губи на било ком правном значају, јер је Радмила Будишин „већ постала власник“ 1995. године. Даље, банке на Кипру нису никада, па ни данас немају никаква права управљања оф-шор компанијама. То могу само да буду појединци и то странци (документ 49). И са те стране тај документ нема никаквог правног значаја и сачињен је само у сврху покушаја прикривања претходних илегалних радњи, као и обмањивања суда, дакле опструкције правде.
Почетком 1999. године Тасос Пападопулос постао је свестан чињенице да ће током наредних месеци најважнији документи о његовом учешћу у махинацијама "Антексола" бити обелодањени кипарском суду, одлучује се на „повлачење“ са места директора компанија "Taslaw Nominees Ltd" i "Taslaw Services Ltd", компанија које је он, подсетимо, основао и био њихов први директор од 1986. – 1999. (документи 4 и 5).
Тасос Пападопулос и његови најближи сарадници су логично претпостављали да ће после појављивања тих докумената у јавности као доказа у суду, изазвати интересовање и новинара и истражитеља, који ће информације о компанији потражити у Бироу за регистрацију фирми где је и регистрована фирма "Аксентол".
Поред тога бомбардовање Југославије 1999. године био је јасан знак Пападопулосу и његовим сарадницима да су Милошевићеви дани одбројани и да се морају под хитно дистанцирати од њега. Због тога се одлучују на још један очајнички, али и незаконити потез.
"Тасос Пападопулос" канцеларија подноси 7. јула 1999. (документ 32) Бироу за регистрације фирми захтев да се „Антексол“ брише из регистра компанија. Такав захтев је пре свега нелегитиман, а потом и незаконит, јер га може тражити искључиво власник компаније, дакле, у овом случају, де јуре Радмила Будишин, која није тада ни сањала да је уопште власник неке компаније.
Иначе брисање фирми из регистра у Бироу за компаније на Кипру је изузетно тешко и догађа се искључиво после дугогодишње неактивности компаније. Чак и да је "Антексол" избрисан из регистра компанија, по законима Кипра он и даље нормално постоји. Значи, фирма није укинута.
Захтев адвокатске канцеларије "Тасос Пападопулос" дакако требало је да послужи као чин који оставља лажни утисак да компанија не постоји. И заиста, пошто је Биро „услишио молбу“ Пападопулоса, по свему судећи, по жељи "одозго", упорни покушаји новинара и стручних истражитеља многих европских и светских институција (између осталих и америчке амбасаде на Кипру) да дођу до информација о компанији, остају безуспешни. Јер - компаније више није било на регистарској листи!
После невиђеног притиска јавног мњења и медија, државни тужилац Кипра Алекос Маркидес је покренувши истрагу поводом отворене афере морао да каже где су документа компаније и после „краће истраге пронашао“ документа у архивама на периферији Никозије. Вратио их је у Биро за регистрацију фирми где се и данас налазе.
Готово до пада Милошевића 2000. године, Тасос Пападопулос и његова адвокатска канцеларија и ББ ЦОБУ су представљали "Антексол" као фирму која је само њихов клијент и ништа више, али да ББ ЦОБУ нема никакве везе са том фирмом, а поготово не да је њена.
То је све рађено само у једном циљу - обмани суда. Сви документи презентовани су на суду између 1998. и 1999. и тако постали јавни, свима доступни документи. Тиме је коначно ствар обелодањена, јер се, како ће се то доказати, најзначајнија међу „Милошевићевим компанијама“ (како је то декларисала Карла дел Понте) појавити са свим детаљима у јавности.
Наравно да су многи истражитељи, а после њих и хашки узели сва документа из суда и почели интезивну истрагу која је захваљујући постојећој „матрици“ "Антексола" довела до открића свих осам компанија које су од 1992. – 2000. послужиле за илегални пренос новца и опрале између 12 и 15 милијарди америчких долара.
Пошто је одмах свима било јасно да их је све време прикривала Централна Банка Кипра која је обмањивала и САД и ЕУ и УН, притисак на њих био је огроман, као што је био и веома прецизан захтев: „ Затварајте Милошевићеву банку!“ - (ББ ЦОБУ). И тако је, као што је горе поменуто, своју арогантност изношења имена "Антексола" у суд, умало платио сопственом главом и ангажовани експерт, који је својим огромним знањем повезао све нити између "Антексола", ББ ЦОБУ и Милошевићевог режима, и има највеће заслуге за коначну ликвидацију Београдске банке на Кипру.
У мају 2000, гувернер Аксентије, доноси одлуку о ликвидацији Београдске банке, наравно са сасвим другим (чисто банкарско-формалним) разлозима - неликвидности. То је једино било допуштено Кипранима у циљу очувања угледа целе земље која је увелико била у преговорима са ЕУ.
Тада је Тассос Пападопулос донео одлуку да се убудуће све што је у вези са тим компанијама, а има лошу конотацију са његовим именом, комплетно „свали“ на Београдску банку на Кипру.
Када је Торкилдсенов извештај (документ 09) угледао светлост дана, Пападопулос није имао више куд и јавно је изнео, у интервјуу датом дневном Политису, 2002. да су компаније основане по налогу ББ ЦОБУ и да је она њима управљала (документ 20). То је био потез у циљу спашавања сопственог угледа јер је већ тада пала одлука да се кандидује на председничким изборима у фебруару 2003.
Пападопулос је дао необорив доказ да су његови адвокати и лажни директори "Антексола" Памбос Јоанидес и Мариос Илијадес, као и менаџер ББ ЦОБУ Сузана Мртинов и други обмањивали суд и вршили кривоклетство од 1995 – 1999, због чега је и покренута, као што је већ речено, истрага против њих. Он је ту своју тврдњу потврдио и у интервјуу датом турском листу „Радикал“, 2. септембра 2003, сада већ као председник државе (документ 24).
Тадашњи државни тужилац, Алекос Маркидес, није баш са одушевљењем покренуо истрагу (ДОДАТАК 7), а то је учинио тек када га је ангажовани експерт затрпао необоривим доказима у току 2002. године, али и многобројном корсепонденцијом и изјавама самих учесника који су индиректно признали криминал (документ 17).
Откривање "Антексола" у суду 1998. и 1999, као и ликвидација ББ ЦОБУ, довело је до неминовне последице - америчка влада, тачније њено министарство финансија са својим специјализованим одељењем ОФАЦ, ставља, у јануару 2001. године и Љиљану Раденковић и Радмилу Будишин на „црну листу“, на којој се, узгред буди речено, између хиљаде других налази и Осама бин Ладен! Тек тада, у јануару 2001, наше запрепашћене несуђене милијардерке госпође Љиљана Раденковић и Радмила Будишин сазнају да им је име, без њихове воље и знања уплетено у криминалне финансијске трансакције спроведене кроз компаније "Антексол" и "Браункорт".
Иако су сви надлежни државни органи, а пре свега тадашњи гувернер Млађан Динкић, водећи људи у Народној банци Југославије, Мирољуб Лабус, потпредседник тадашње савезне владе задужен за финансије, надлежни појединци у полицији, као и кључни људи у Београдској банци у Београду и њен нови в.д. директора Никола Живановић, јасно и прецизно, током 2001. године, обавештени да су компаније на Кипру направљене без учешћа и знања поменутих госпођа, они предузимају кораке ка њиховом личном дискредитовању, отпуштању са посла и другим врстама притисака, у јасној намери да фирме прикажу као њихово (зло)дело и одузму било какве ингеренције државе над тим компанијама, иако су били информисани да су компаније де факто власништво Београдске банке, по чијим инструкцијама су и направљене и то у корист Милошевићевог режима.
Такође су сви били веома добро упознати да су тим фирмама управљали странци – Кипрани, без иједног јединог налога било Љиљане Раденковић било Радмиле Будишин.
Како се истраживачки рад ангажованог експерта од 1994. – 2000. базирао искључиво на територији Кипра, после пада Милошевића се пренео и у нашу земљу, у нади да ће нови, демократски поредак, веома брзо покренути обимну акцију у спашавању илегално изнетих милијарди, како су сви громогласно годинама најављивали у тадашњој опозицији, а посебно у уочи избора септембра 2000. О томе постоје небројани докази у штампи, публикацијама и књигама.
Ангажовани експерт је, сада је јасно, веома наивно поверовао да ће нови властодршци оберучке прихватити његово огромно знање и искуство које је понудио потпуно бесплатно у лоцирању и повраћају барем дела огромних средстава изнетих из земље на Кипар и ко зна где још. Такође је владало уверење да ће нова власт привести правди све оне који су у тој работи учествовали.
Одмах суочен са тешким задатком да дође у контакт са надлежним особама које би саслушале и разумеле оно што је нудио, ангажовани експерт се најпре састаје са Предрагом Марковићем (Г17 Плус), будућим председником Скупштине Србије. Господин Марковић љубазно одлаже било какву конкретну акцију до инагурације Млађана Динкића за гувернера НБЈ.
У децембру 2000. године, Млађан Динкић, веома прецизно (и тачно) саопштава да на Кипру постоји четири милијарде долара покрадених из земље и да он има намеру да иде тамо и да их врати.
У јануару 2001. Динкић избегава сусрет са ангажованим експертом, а његов прецизан елаборат и предлог хитне акције одбија и да прочита, наглашавајући „да нема потребе да се неко меша у то, јер су то виши државни интереси“!
Истовремено, Предраг Марковић посредним путем обавештава ангажованог експерта да се они захваљују на понуди за помоћ јер већ имају ангажоване своје, светске стручњаке. Ангажовани наводни стручњаци су били из лондонске фирме ФИА. Познато је какви су били резултати сарадње те фирме и наших власти (ДОДАТАК 8).
Почетком 2001, наш стручњак био је у прилици да има увид у два рачуна на којима је било 1,3 милијарде и на другом 285 милиона америчких долара. Било је јасно да ће уколико наше власти муњевито не регаују тај новац бити бесповратно изгубљен.
Ангажовани експерт доспева у фебруару 2001. до новопостављеног премијера Србије Зорана Ђинђиђа који је одмах схватио о чему је реч и у присуству Горана Весића, пренео целу акцију на господина Владимира Поповића, иначе иницијатора састанка (ДОДАТАК 9).
Ангажовани експерт и премијер су се сложили да би било каква акција у том смислу, најављена од стране гувернера Динкића била непримерена, јер се нигде у свету гувернер Народне банке не бави истрагом за украденим новцем. То је увек посао полиције и стручњака специјалиста. Експерт је упозорио премијера на последице уколико се не буде хитно реаговало.
Господин Владимир - Беба Поповић је упутио анагажованог експерта на инспектора МУП Младена Спасића који је требало да води истражни тим. У току сусрета са њим, марта 2001, у његовој канцеларији у Улици Кнеза Милоша, јасно је било речено да целу истрагу води лично гувернер Млађан Динкић јер по речима Младена Спасића: "гувернер и НБЈ имају новац за финансирање свих активности истражне екипе, а полиција тог новца једноставно нема."
Већ у марту 2001. господину Спасићу, дакле и полицији и истражним органима, па и Млађану Динкићу било је јасно да госпођа Љиљана Раденковић нема никакав удео у оснивању и вођењу компаније "Антексол", односно нема никакве везе са мутним радњама.
При томе је Младен Спасић, као потврду своје тврдње предочио случај извесне осамдесетогодишње госпође Загорке Ћоровић која се после 50 година емиграције у Бразилу, вратила у Србију да као пензионер живи мирно, а испоставило се да је и она власник чак три од осам поменутих фирми на Кипру: "Вантервест", "Хилсеј" и "Верикон"! Дакако, захваљујући опет заслугом Борке Вучић која је негде ископала име госпође Ћоровић и једноставно је уписивала у власнике фирми.
Ангажовани експерт је господину Спасићу одмах предочио две могућности које има истраживачки тим и које би морало одмах да се спроведу:
- Или ће држава да покрене питање "Антексола" као своје власништво и одмах прекине право управљања компанијом од стране Тасоса Пападопулоса и његових адвоката, уколико су то право добили од ББ ЦОБУ и Борке Вучић.
- Уколико се Тасос Пападопулос и његови адвокати позову на формално власништво Љиљане Раденковић или Радмиле Будишин, негирајући власништво ББ ЦОБУ, односно државе, одмах уз пуну рехабилитацију и уз сарадњу са гопођама Раденковић и Будишин, та забрана располагања фирмама (Антексолl и остале) одмах упути адвокатској канцеларији и свим надлежним органима Кипра.
Новац о коме је било речи (1,3 милијарде и 285 милиона) је, по сазнајима, са Кипра трансферисан на рачуне подкомпанија које је отворио "Антексол" на Девичанским и другим егзотичним острвима. Затим је био враћен преко неколико трансакција на Кипар, опран (још једном) преко кипарске берзе 1999, (која је одмах после тога доживела крах). Онај ко је управљао "Антексолом" је управљао и подкомпанијама или ћеркама компанија - дакле и новцем.
Према томе било каква евентуална и закаснела тврдња да истражни органи нису нашли никакав новац на "Антексоловим" рачунима је бесмислена. Па наравно да га не могу наћи тамо - где га нема. Али, да је држава преузела управљање компанијом и отворила целокупну њену документацију, пронашла би, без сумње, куда је "Антексол" усмерио паре даље, које је фирме по свету регистровао и на чијим рачунима су склоњене паре.
Младен Спасић из МУП обавештава ангажованог ексепрта, приликом њиховог кратког сусрета у Никозији, по доласку екипе Млађана Динкића на Кипар (април 2001.), да је документација о трансакцијама "Антексола" пронађена у ББ ЦОБУ и да садржи најмање 10 милијарди долара промета.
У екипи Млађана Динкића су били људи које је он одабрао: Никола Живановић који је доведен да буде директор Београдске банке, Душан Лалић, који је постављен за директора Правног сектора НБЈ и Младен Спасић.
Душан Лалић је иначе веома добро сарађивао са Борком Вучић и Тасосом Пападопулосом у време када су компаније, као што је "Антексол", биле у „пуном замаху“. Дакле, и њему је било веома добро познато ко стоји иза компанија и ко њима управља. Ваља напоменути да су они заједно наступали пред кипарским званичницима.
Ангажовани експерт је имао прилике да се, у току 2001. године неколико пута састане са Николом Живановићем и Душаном Лалићем који су и усмено и писаним путем обавештени о последицама по земљу уколико не предузму хитне кораке, које су, тада, представљале предуслов свих предуслова за било какву акцију у правцу иоле озбиљног покушаја повраћаја новца изнетог из Србије и донетог на Кипар.
Управо оно на шта их је ангажовани експерт упозоравао, ова двојица су одмах предузимала кораке али - у супротном правцу. То се одмах јасно видело на Кипру у акцијама које су Пападопулос и његови адвокати, пре свега Памбос Јоанидес и Мариос Елијадес, предузимали у договору са њима!
Никола Живановић је, пре свега, у сарадњи са Слободаном Аћимовићем другим лицима, који су били у ББ ЦОБУ на Кипру, у време док је банка радила, кренуо у фалсификовање докумената и извештаја, да би предупредили било какву акцију државе према фирмама, а посебно "Антексол" и "Браункорт".
У току 2001. године Слободан Аћимовић прави анализу – пресек фирми основаних на Кипру, под контролом Београдске банке (документ 21). Одмах се уочава фалсификат - тај извештај тврди да је "Антексол" затворен јула 1999. То је лаж која је створена да Београдска банка не би имала никаква потраживања према тој фирми, јер ако је нема, нема ни потраживања. То је смишљено направљено са већ јасном идејом да се банка ликвидира, иако је Никола Живановић доведен као „санациони“ управник – директор.
Доказ тог фалсификата се јасно види из следећих докумената: У документу презентованом кипарском суду, од стране адвоката Тасоса Пападопулоса, током 2000. године (дефинитивно после јула 2000. јер је судски спор покренут у јулу 2000.), са печатом фирме и потписима директора Антексола (документ 22) се потврђује „ангажовање“ адвокатске канцеларије Тасос Пападопулос да заступа "Антексола" на суду у процесу против те фирме. Дакле, компанија није угашена, већ је жива и здрава у 2000. и њом управља Мариос Елијадес, адвокат у канцеларији Пападопулос.
Да би се искључила било каква везу између државе и банке коју представља, са новцем који је изнет преко фирме "Антексол", Никола Живановић пише писмо лондонској фирми "Мур Стефенс" која по налогу британских власти обавља улогу администратора Англо-југословенске банке (документ 25), тражећи од ње да избаце Љиљану Раденковић са посла јер Београдска банка има тешкоће да се санира због присуства имена Љиљане Раденковић на америчкој "црној листи“! При томе јасно наглашава да је његов захтев у складу са ставом НБЈ, дакле Динкићем и Јелашићем.
Овај документ непобитно доказује да су Динкић, Јелашић, Никола Живановић и Душан Лалић свесно представљали Љиљану Раденковић као кривца за сва злодела и криминал почињен у име и преко "Антексола", у јасној намери да искључе могућност везе Београдске банке са својим природним изданком - фирмом "Антексол", како би се милијарде изнете на Кипар оставиле у рукама странаца са којима је било могућно направити некакав договор.
Никола Живановић, Динкић и Лалић су на исти начин третирали и Радмилу Будишин (као криминалца који је правио компаније по свету по налогу Милошевића) како би је натерали да напусти Београдску банку.
Агенција за санацију банака и осигурање депозита је 10. септембра 2001. такође била упозорена на кипарску ситуацију око новца и то њен представник (директор) Радмила Марковић – Милутиновић. Одмах после њене одлуке да нешто озбиљно предузме сменили су је Динкић и Лабус који су довели „свог човека“ - Весну Џунић.
Лабус и Динкић су већ увелико припремали терен за ликвидацију банака у Београду - Београдске, Беобанке, Инвест банке и Југобанке - како не би било природног и легитимног потражиоца средстава од компанија на Кипру. То су били главни разлози за укидање Београдске банке ДД.
Одлука о ликвидацији Београдске банке је нелегитимни чин јер нису обезбедили услове да банка поврати свој новац и буде „у позитиви“, а и када су је ликвидирали у стечајну масу нису унета средства која припадају Београдској банци и која се налази на рачунима компанија и њихових подкомпанија на Кипру, а посебно егзотичним острвима. То је такође недело које иде на душу Лабуса и Динкића (Агенција за санацију банака и НБЈ).
Ако и даље постоји сумња да фирма "Антексол" постоји и дан данас и да њоме несметано управљају Кипрани, адвокати Тасос Пападопулоса, ево још једног доказа да није тако: У представци предатој кипарском суду 7. јула 2003, датој под заклетвом и овереној судским таксама и потписима (документ 23), адвокатска канцеларија потврђује да је фирма "Antexol Trade Ltd" под њиховом контролом, да су они одговорни за њен рад и активности и да су директори Мариос Елијадес и Киријакос Теодоридес и уједно одбијају било какав захтев адвоката Павлоса Ангелидеса који је заступао интересе Радмиле Будишин, као власника, да одступе и не репрезентују фирму, лажно и илегално, која је (и даље) њено де јуре власништво. Дакле, они јасно кажу то је Београдска банка и тиме одлуке Лабуса, Динкића, Јелашића могу да се квалификују на разноразне начине што спада у домен стручних људи из правосуђа.
Како је дошло до тога да се Лабус, Динкић и екипа одлуче на тако крупан корак? Једноставно, априла 2001, када је Динкићева екипа приликом посете Кипру (ДОДАТАК 10) подигла прашину својим изјавама да су дошли да врате четири милијарде долара са Кипра (документи 31, 35 и 36), јасно је да су, кипарске власти моментално понудиле „сарадњу“ само да не угрожавају репутацију Кипра који се у том времену приближавао пријему у Европску унију.
Такође им је, по свему судећи, Пападопулос понудио „дил“ јер би са истином каква би изашла у јавност он био ближе затвору него председничкој фотељи. Динкићу су, по свему судећи, Кипрани препоручили „Не копајте по "Антексолу" и компанијама".
По ономе што се касније догађало очигледно је да је Динкић срдачно прихватио понуђену препоруку.То се лако може закључити и по томе што је потом обустављена било каква даља истрага, чак и интересовање, о судбини народних пара из Србије позивајући се на „некооперативност кипарских власти“.
Истовремено Пападопулос ће и рукама и ногама спречавати покушаје да документација "Антексола" и "Браункорта" дође у посед Љиљане Раденковић, Радмиле Будишин или било ког другог. Али, за то му је била неопходна дискретна „сарадња“ моћних појединаца са наше стране у обустављању било каквих државних или других потраживања према "Антексолу" и осталим компанијама.
Да ли су Динкић, Лабус и остали нешто заузврат добили - тешко је рећи, али да су то учинили за нечије лепе очи - још теже је поверовати. То је у суштини ипак посао надлежних органа. Оно што јесте сигурно тачно, то је, да Динкић, Лабус, Живановић, Лалић, Јелашић и Спасић нису урадили оно за шта их је држава Србија платила, већ, по свему судећи, супротно. Значи нису обавили посао за Србију и вратили народу најмање 1,6 а највероватније више од четири милијарде америчких долара.
Овоме треба додати и чињеницу да су о свему били одлично обавештени и тадашњи министар финансија Божидар Ђелић и Александар Радовић, директор Управе прихода Републике Србије. Ђелића је чак и писмено обавестио Бранко Ђурић, тада заменик Савезног министра за економске односе са иностранством, због чега му је и дискретно прећено. И ова двојица из екипе Г17 Плус такође сносе непосредну одговорност за саучесништво у догађањима.
Александар Радовић, коме је ангажовани експерт предао листу компанија које су износиле паре и које морају бити одмах стављене под државну контролу се искључиво интересовао за фирме "Браће Карић" на Кипру.
Ако је познато и често пласирано у јавности да је од 1992. - 2000. године изнето из земље између 12 и 15 милијарди долара, јасно је да вредност робе увезена из иностранства ни приближно не одговора тој изнетој суми новца.
Тачна сума новца који је изнет из земље и чије податке НБЈ (НБС) мора да има и презентује их јавности, не може бити никада утврђена у Србији, дакле у НБС, једноставно зато – што је сама НБЈ под контролом Динкића и Јелашића баратала са документима о плаћању према иностранству како је хтела! Онако, по свом ћефу!! И за то, наравно, постоје необориви докази. Ево, на пример, једног:
За свако плаћање према иностранству увозник и његова комерцијална банка попуњавају тзв. Образац 1450 у коме се дају подаци о ономе ко плаћа, коме се плаћа, сума, сврха, роба итд и тај образац обавезно иде на одобрење у НБЈ, односно НБС. Када су се Динкић и његова екипа разумели са Пападопулосом, Аксентијем, Лазаридесом и државним органима Кипра о неинситстирању на повраћају милијарди долара са Кипра, морали су да униште податке, дакле те обрасце 1450 и њихове трагове, како неки њихов каснији наследник у НБС не би могао да утврди тачну суму новца која је изнета у периоду од 1992. – 2000.
Ангажовани експерт је упутивши банални захтев НБЈ око документа који уопште није споран и за који постоји траг о легалном изношењу новца и приливу на Кипар, добио пуну потврду својих већ речених сумњи да НБЈ у сарадњи са појединцима из Београдске банке (релација Динкић – Живановић) сређује документе о плаћању према иностранством.
На усмене и писане званичне захтеве о том документу Никола Живановић никада није ни одговорио, упутивши ангажованог ексепрта на МУП и НБЈ. Никола Живановић је очигледно искључиво радио по инструкцијама Млађана Динкића. Из писма упућеном Николи Живановићу од 29. августа 2001. јасно се види да је он најнепосредније упозорен на пљачку коју Пападопулос и компанија спроводи преко "Антексола" (документ 26).
Али, кореспонденција са Народном банком Југославије даје најинтересантије доказе. Из ње (документи 27а, 27б, 27ц, 27д, 27г), а посебно писма упућеног директно гувернеру 10. септембра 2002, јасно се види да је до детаља упознат са ситуацијом у вези са пословањем фирме "Антексол".
У одговорима НБЈ се посебно истичу два писма са потпуно контрадикторним подацима. Наиме, у једном писму на јасно постављено питање о судбини обрасца 1450, НБЈ прво одговара да је тај образац фалсификат (документ 27е), а у другом (документ 27ф) да је тај налог сторниран!
Ова кореспонденција показује неколико сумњивих радњи. Прво, да је НБЈ износила по једном налогу више новца него што је одобрено. У овом конкретном случају по једном налогу који гласи на цирка 900.000 ДЕМ, изнете су две сличне суме, а не једна. Даље, од тих 900.000, корисник је примио мање од 600.000, дакле од сваке уплате је одузимано 30 одсто. Да би касније, после изношења новца, све добило „легалност“ неко је на налог ударио печат „сторно“ као да новац никада није ни изнет из земље!
На основу само овог једног јединог примера, види се јасно да је од 12 до 15 милијарди долара, украдено најмање 30 одсто, дакле четири милијарде! Томе треба додати да је Београдска банка за сваку трансакцију преко "Антексола" наплаћивала два одсто који су завршавали у каси компаније као њен профит, што на суму већу од пет милијарди долара чини, само по тој ставци, више од 100 милона које припадају власнику компаније, а то је Љиљана Раденковић или Радмила Будишин.
Како оне нису никада виделе ни цент тих пара, увид у документе "Антексола" дао би праву слику где је завршило тих „тричавих" неколико стотина милиона долара. А ту документацију је, гле чуда, Динкићева екипа донела са Кипра још 2001. године, али је она недоступна јавности.
Зашто, поставља се логично питање. И још нешто, ако се држи далеко од очију јавности не оставља ли то могућност да је недајбоже уништена. Ако јесте - по чијем налогу је то учињено. Јавност има право да сазна одговоре на ова питасња што пре. Одмах.
У следећем примеру види се како се Динкић, Лабус и остали одричу с којим правом у име државе Србије огромних пара: У Торкилдсеновом извештају (документ 09) као и у (документ 01) су детаљно објашњене трансакције изношења готовог новца из Србије и депонованих на један једини банкарски рачун фирме "Браункорт" у Популар Банк на Кипру. Изношење новца обављало се у од јануара 1998. до марта 1999. У том периоду је у педесетак наврата изнето нешто више од 500 милиона немачких марака, или прецизно 508.560.995.
У изјави хашким истражитељима Михаљ Кертес, тадашњи директор царине објашњава да је то био новац сакупљен од царињења робе на границама! Ко иоле познаје нашу земљу, а камоли стручњаку, било је јасно да то не може бити истина. Једноставно то је немогућно.
То је ангажованом експерту потврдио и истражни судија Окружног суда у Београду Драган Лазаревић, рекавши просто да то нису паре из буџета. Јасно је да је то сумњив новац од разних "послова и послића" и који је изношен да би био опран на Кипру.
Ни један државни орган, ни полиција ни тужилаштво, ни министарство финансија, нико није никада покренуло истрагу о судбини тог новца на Кипру иако о томе певају и врапци на грани. Зашто?
Зато што би покретање такве истраге довело одмах Тасоса Пападопулоса, председника државе, друге по величини банке на Кипру, Популар Банк, царинских органа и Централне Банке Кипра, дакле целе државе Кипар у велике проблеме јер је прање пара у цивилизованом свету, још организовано на нивоу државе, велики правни и сваки други грех.
Кипар је, подсетимо, у току преговора са Европском унијом за примање у њено чланство, био принуђен да донесе Закон о борби против прања пара 1996. године (документ 28). У том смислу је тада и основана специјална јединица за борбу против прања пара при канцеларији државног тужиоцу Кипра под вођством Еве Папакиријаку и Хараламбуса Кулендиса.
Како су се трансакције о којима је реч десиле две, односно три године после усвајања тог закона, може се претпоставити да би пола државног врха Кипра требало неславно да заврши каријеру. Наравно да и то може да буде један од главних разлога због кога су, вероватно, Динкић и његова екипа услишили молбе кипарских корумпираних моћника - политичара, адвоката, банкара...да се даље не истражује ништа око наших несуђених пара, а на уштрб ионако до зла бога сиромашног народа и још сиромашније сопствене државе.
Ангажовани експерт је 1998. у мају, после прикупљања дефинитивних доказа, пријавио прање пара од стране Тасоса Пападопулоса, његових адвоката, Популар Банке, Београдске банке, "Антексола" и "Браункорта", уз знање и подршку царине, полиције и Централне Банке надлежним кипарским органима уз приложену документацију.
Ева Папакиријаку, шеф екипе и њен заменик Кулендис су одмах покренули „ковер ап“ поступак заташкавања пропраћен претњама и застрашивањима ангажованог стручњака која су трајала годинама. Иначе та иста Ева Папакиријаку је пратила министра спољних послова Касулидиса при његовој посети Београду у мају 2001, када је и дефинитивно са Динкићем, Лабусом и осталима утврђено како да се цела ствар среди а Србија и њен народ одрекну својих милијарди које су Кипрани покрали.
Изузетно занимљив и отворен разговор на ове теме који је тада министар Касулидис имао са новинарком Телевизије Београд Вером Ранковић, због питања везаних за Пападопулоса и пљачку пара, никада није угледао светлост дана.
Увидевши да држава Србија, односно њени властодршци од октобра 2000. немају намеру да им пруже било какву подршку, заштиту и помоћ, нити имају намеру да открију праву истину, госпође Раденковић и Будишин су саме предузеле одређене кораке како би доказале да нису никада нити основале нити управљале компанијама "Antexol Trade Ltd" и "Browoncourt Ltd".
Ангажовањем адвоката на Кипру Павлос Ангелидеса one покушавају да, као прво, утврде све размере криминалних радњи проистеклих из управљања овим двема фирмама на Кипру. Адвокат Ангелидес у преписци са адвокатском канцеларијом "Тасос Пападопулос" тражи на увид сва документа тих компанија на основу чињенице да су његови клијенти (Раденковић и Будишин), де јуре власници, па према томе адвокатска канцеларија која је регистровала оф-шор компаније мора само да испуњава налоге власника (документ 37а – 37л).
Ова преписка се догађа између октобра и децембра 2002. а из ње јасно произилази да адвокатска канцеларија одбија да да било каква документа адвокату Ангелидесу, упућујући њега и његове клијенте на – Београдску банку. Тиме адвокатска канцеларија не признаје де јуре стање, већ искључиво, де факто стање.
Адвокатска канцеларија и тиме непобитно доказује умешаност свих актера (у и око Г17 Плус) Београдске банке у заташкавање постојања компаније у де факто власништву Београдске банке, односно државе Србије. Заташкавање које чине државни органи Србије немају никаквог другог објашњења него спречавање повраћаја новца тих компанија (пре свега "Антексола") због, без сумње, коришћења у друге сврхе.
У исто време адвокат Ангелидес инсистира код Централне Банке Кипра да предају докумената која се односе на компаније "Антексол" и "Браункорт", односно на његове клијенте (документ 37ф).
У одговору Централна Банка одбија да преда та докумета под изговором да је „у току истрага око криминалних операција покренута од кипарске полиције, а наложена од стране државног тужиоца у вези ове две компаније“.
Може се, из свега изнетог, закључити да су људи из Централне банке, на основу пријатељског разговора са Динкићем одржали свој део обећања да нико на Кипру не открива било какве документе ових компанија, уколико буде таквих покушаја, јасно у циљу исте акције прикривања и брисања трагова криминалних радњи са више милијарди пара потеклих из Србије.
Треба напоменути да се сада у заташкавање Централне банке директно укључио нови гувернер Христодулос Христодулу, који је у време прања пара преко тих истих компанија био министар финансија, када је још у тој функцији прикривао и омогућавао прање пара кроз царинску службу у оквиру надлежности његовог министарства.
Наравно да поменута криминална истрага није нешто што су кипарске надлежне власти добровољно учиниле. То су учинили тек после тешког притиска којег су претрпели појављивањем Торкилдсеновог (Карле дел Понте) извештаја (документ 09), а нарочито после велике бламаже коју је за Кипар и Пападопулоса узроковало писање угледног Фајненшл тајмса од 25. јула 2002, базираног на Торкилдсеновом извештају и многим непобитним чињеницама проистеклим из истраге самог листа (документ 38).
Претходни закључак добија своју потврду у даљој кореспонденцији коју адвокат Ангелдес спроводи у покушају да дође до било каквог документа у посед оних особа које су, по кипарском закону, апсолутни њихови власници! Адвокат Ангелидес својим дописом од 2. октобра 2002, (документ 37и) тражи од Популар Банке да му преда целокупну документацију свих банкарских рачуна ових двеју компанија и наравно, не добија никада никакав одговор!
И овим потезом Популар Банка, базираним на пријатељским разговорима са Динкићем са кипарским властима, не признаје власништво госпођа Раденковић и Будишин већ Пападопулос канцеларије и Београдске банке, чиме се још једном откривају праве намере НБЈ (Динкић, Јелашић, Лалић), Агенције за санацију банака (Лабус) и Београдске банке (Живановић), у ликвидацији Београдске банке (ДОДАТАК 11).
После одбијања адвокатске канцеларије "Тасос Пападопулос" да преда документе компанија које су у њиховом поседу, а припадају легалном де јуре власнику, адокат Ангелидес се обраћа за помоћ полицији и државном тужиоцу (документи 37ј, 37к и 37л) тражећи њихову помоћ. Он их притом упућује на криминалне поступке "Пападопулос канцеларије" – да су присвојили и нелегално задржали туђе власништво над папирима, што је лепши израз за – крађу. И полиција Кипра и државни тужилац не реагују на ове захтеве за истрагу.
Главни човек за прикривање ове пљачке и прање пара у државном тужиластву је заменик државног тужиоца Петрос Клеридес (ДОДАТАК 12). У полицији тај задатак обавља шеф полиције Тасос Панајоту, а касније му се, када је Пападопулос постао председник државе придружио главни човек за заташкавање свих криминалних радњи Пападополоса, Хараламбус Кулендис, који ову „важну улогу“ спроводи још од 1998, због чега је и награђен од Пападопулоса постављењем за заменика шефа полиције Кипра!
Пападопулос у 2003, сада већ као председник Републике, поставља и новог државног тужиоца Солона Никитаса. Није тешко закључити какву је судбину имала истрага против Пападопулоса и његових саучесника, под руководством човека кога је сам Пападопулос поставио.
Наравно да се ово државно заташкавање на Кипру никада не би могло догодити да су свој посао како ваља обављали политичари у Србији - Министарство правде (др Владан Батић), Министарство унутрашњих послова (Душан Михајловић), Министарство финансија (Божидар Ђелић), гувернер НБЈ (Млађан Динкић). (ДОДАТАК 13)
Да су они тада безусловно покренули истрагу овде, у земљи, против свих кипарски учесника који су „као на тацни“ били откривени приликом истраге коју је Динкићева екипа спровела на Кипру, са Младеном Спасићем на челу (уз асистенцију експерата НБЈ и ДБ) цела прича би се другачије завршавала. Тада је, рецимо, Батић био законски обавезан, на шта га очигледно нико није подсетио, да затражи сваку помоћ од кипарског министра правде и тражи предају свих релевантних докумената осам компанија поменутих у Торкилдесновом извештају.
Батић је у неколико наврата помињао да је некакве захтеве према кипарским властима упућивао, што су кипарски државници јавно и енергично демантовали, чије су изјаве веома често пропраћене коментарима у медијим на Кипру али и код нас.
Уз објашњење о одговорности и упућености тадашњег министра Батића говори и следећи детаљ. Приликом његовог последњег боравка на Кипру, у јесен 2003, непосредно пред његов одлазак у посету Хагу, на питање новинара Фаненшел мирора, Масис дер Партуа: "Како то да он не реагује на званичне извештаје Хашког трибунала (мислећи при том управо на Торкилдсенов извештај – документ 09), који је јавно (и преко интернет презентације Хашког трибунала) публикован светској јавности у јуну 2002, Батић је згледајући се лево и десно (у правцу његовог партијског колеге и амбасадора СЦГ Душана Басаре), показао да очигледно никада није ни чуо за тај извештај.
Само на основу тог извештаја, наше тужилаштво је морало да покрене поступак против великог броја лица који су директно споменути у контексту илегалног изношења новца из земље.
Господин Батић је изузетно нападно махао дисковима које је добио од Карле дел Понте и на којима се налазе хиљаде докумената везаних за илегално изношења новца из Србије, оптужујући нову власт да не ради ништа по том питању. Овај Батићев „вапај“ би изазвао смех да ситуација у којој је ова земља не налаже крајњу озбиљност.
Господин Батић као да је заборавио да је управо он од 2001. до 2004.године био министар правде, а на домак његових руку су се налазила документа у делеко већем броју и много обимнија. Ту, испод његовог носа, а не на тим дисковима којима је махао. Та документа је, подсетимо, донео Динкић са Кипра и за њих знају сви који треба да знају: и полиција и ДБ и НБЈ, па наравно и господин Батић… Долазак тих докумената (сандуци, кутије) је цела Србија жељно ишчекивала током громогласних Динкићевих најава са Кипра (Батић је ваљда и сам тада, у априлу 2001. читао новине или гледао телевизију). У тим сандуцима и кутијама су се, на крају крајева, налазили много већи и обимнији подаци којима чак ни Карла дел Понте не располаже!
Карла дел Понте, као стручњак за финансијске малверзације, концентрисала је своја истраживања око пара изнетих из Србије, на онај новац који се доводи у везу са куповином оружја, опреме и других набавки за потребе војске и парамилитарних формација и које треба да доказују тачке хашке оптужнице против Милошевића.
У тим оптужницама нема крађе пара из Србије за куповину банака, предузећа и телекомуникационих система по Србији!
Својим оштрим и поверљивим захтевом она тражи од државе Кипар 29. августа 2001. (документ 07), да открије и преда сва документа које је од њих захтевала, везаних за осам компанија, укључујући и белешке са састанака, судске списе и све папириће у поседу адвокатске канцеларије "Тасос Пападопулос".
Том захтеву су кипарске власти удовољиле – само делимично. Ако се питате шта то није удовољено, одговор се тачно уклапа у ову нашу причу; није удовољен онај део који се односи, ни мање ни више, него на "Antexol Trade Ltd!" Није тешко погодити зашто, јер се у тим папирима неће много наћи око финансирања ратова, већ само пљачке и прање пара по Европи, можда и у свету.
Постоји још једно писмо Карле дел Понте у коме она оптужује кипарско руководство за избегавање обавеза проистеклих из резолуција УН.
Договор око „избегавања“ и игнорисања одређених захтева Карле дел Понте, проистеклих из њеног горе наведеног писма је, на основу поузданих информација, „пао“ између тадашњег државног тужиоца Кипра Маркидеса и тадашњег председника Кипра Глафкоса Клеридеса.
Јасно је и зашто - откривање "Антексолових" докумената би довело до „урушавања“ целокупног демократског и финансијског система Кипра. Утом светлу треба гледати и Динкићеве акције на Кипру и резултате његових истраживања. Нема сумње да је то рађено тако да се никако, што се, ни под разно не може подвести под – нехат или незнање. Тим пре што се стручност целог Г17 Плус не може довести у питање. На томе су и они сами, колико са правом или не, толико пута инсистирали да, што се економије, финансија и банкарства тиче – нема им равних!
Да су тачне тврдње из горњег пасуса о томе да Карла дел Понте није добила документацију компаније "Антексол", ангажовани експерт је добио и у потврди истражног судије Окружног суда у Београду Драгана Лазаревића, да се на тим инкриминисаним дисковима којима је махао Владан Батић не налазе подаци о трансакцијама банкарских рачуна фирме "Антексол".
Карла дел Понте је, заправо, много више банкарских података добила од Грчке, укључујући и податаке о рачунима компаније "Антексол" у грчкој филијали, што су пренеле и грчке и кипарске новине (документ 39).
Државни функционери су систематично (Батић, Динкић и остали) приказивали како немају податке и да им је, ето, тек сада то дала Карла дел Понте, што је ноторна неистина јер су све време држали у свом поседу исцрпне и детаљне податке, далеко исцрпније од оних које је понудила Карле дел Понте.
Дакле, јасна је намера да се прикрију прави подаци са којима су били веома упознати и који су давали одговор где се налазе наше милијарде долара.
Додуше, треба признати да, за разлику од Динкића, постоји теоретска могућност да Владан Батић стварно није знао шта се налази у кутијама које је донео Динкић, чак да их није видео. Али његова одговорност је и даље велика, јер је, као тада надлежни министар, то морао да зна и да те документе он тражи од свог кипарског колеге, јавно као државни захтев, а не да их Динкић тајно скупља по Кипру и организује њихово збрињавање.
„Усклађивање“ акција између задужених органа у земљи и Кипрана, пре свега Пападопулоса и његове канцеларије је обављао Душан Лалић који је, по поузданим информацијама, био редован гост на линији Београд – Никозија са обавезним „радним посетама“ Пападопулос канцеларији у Софулис улици у Никозији.
Те његове активности је пропратила и кипарска штампа (документ 40), а касније и наша. При тим својим посетама Лалић је управо спроводио контра-потезе од оних које је био дужан да спроводи и на које га је лично, у два наврата, током 2001. године упозорио и наш експерт.
Наиме, као директор Правног сектора НБЈ, он је био та личност која, у име ликвидатора, правно, морао да иницира одузимања права Пападопулос канцеларији да управља компанијом "Антексол". Уместо тога он је у Никозији разрађивао планове управо у обезбеђивању доживотног илегалног управљања компанијом "Антексол" од стране Пападопулос канцеларије, како би се сакрили трагови и новац безбедно и на миру могао да склања, дели, управља и користи према „договору“ који је направљен.
На основу овог извештаја и приложених докумената може се веома лако донети коначни закључак.
Сигурно да је најважнији закључак да Београдска банка у Београду није могла нити је смела да буде ликвидирана и да је то урађено управо као део плана у прикривању компанија које су биле отворене по налогу ББ ЦОБУ, управљане од те исте банке (која је исписивала све налоге и носила их у Пападопулос канцеларију на потписивање) и тиме била и још (како су то потврдили сви релеванти учесници) де факто власник, у име и за рачун Милошевића и његовог режима.
Од момента његовог пада, банка па према томе и те фирме, постају државно власништво Републике Србије и они људи који су били и још су одговорни за управљање том државном имовином, морали да је „унесу“ у Београдску банку. Да су то урадили, Београдка банка би била „дебело“ у плусу и не би могла бити затворена.
Да се такав „негативни“ сценарио по људе из Г17 Плус, а позитивни по Србију и њене осиромашене грађане не би остварио, Динкић и Лабус су после заузимања „примарних“ позиција (гувернер, потпредседник Савезне Владе, задужен за финансије и све преговоре са светским финанијским институцијама, Агенција за санацију банака) морали да на сва кључна места поставе своје људе. Радована Јелашића на место вице-гувернера, Душана Лалића, на место директора правног сектора НБЈ. Никола Живановић је доведен да буде санациони управник, из кога се претвара у ликвидационог, затим у председника Управног одбора Националне Штедионице (никле на темељима ликвидираних банака и ЗОП) и на крају Динкићевог саветника у НБЈ.
Нема никакве дилеме да је Никола Живановић доведен са јасном намером, од самог почетка да се Београдска банка ликвидира и униште трагови који би водили од ње према милијардама изнетих из земље (кроз "Антексол", "Браункорт" и остале компаније).
Нема никакве дилеме да је постојала јасна идеја од самог почетка да се Београдска и остале банке ликвидирају како би направиле „места“ новој банци – Националној штедионици, која је преузела, без икакве накнаде, средства, простор и људе ликвидираних банака.
Наравно (и ту нема дилеме) да је потез затварања банака био у циљу „ослобађању“ маркетиншког простора за стране банке које долазе у Србију под аминовањем Динкића.
Случај Радована Јелашића, који са места вице-гувернера НБЈ, одлази на место директора стране банке, а затим се поново враћа у НБЈ, овог пута на место гувернера, најбољи је пример сукоба интереса, разних чудноватих радњи, употребе положаја у разне сврхе и потврда закулисних радњи о којима је овде реч.
Нема никакве сумње да су милијарде долара покрадене и склоњене кроз "Антексол", "Браункорт" и остале прошле свој пут од Кипра, преко егзотичних острва, девичанских, кајманских, бахамских, маршалских, доминиканских, сејшелских... затим према Русији и другим земљама биле искоришћене као нови „свеж“ капитал у приватизацији многих предузећа по Србији и ту је приватизација Националне штедионице најочигледнији пример.
Јасно је да је дугорочни (веома софистицирани) план да се покраденим милијардама од српског народа покупују предузећа, водеће фирме у области телекомуникација, банке и управљање природним ресурсима земље (вода, руде, струја) и тиме обави „нова акумулација капитала“ овог пута, на почетку 21. века, тако да би једног дана, државни руководиоци задужени за финансије и банкарство, после политичког краха (који им неминовно следи, као последица њиховог рада), постали највећи капиталисти, индустријалци и банкари у земљи.
Нема никакве сумње да је затварање Беобанке било, између осталог, и због поништавања дуговања "Сартида" према Беобанци и осталим банкама које су ликвидиране. Тај пример лепо показује како се гашењем банке гаси и њено потраживање, дакле гашењем Београдске банке се гаси и потраживање над "Антексолом".
Када је Динкић наводио „више државне интересе“ у спречавању истраге о изнетим милијардама, дефининитвно није мислио на више државне интересе Србије већ пре свега интересе неких других, ко сада зна којих, као и на сопствене лицне интересе.
Откривањем ове преваре новца и прање пара у Европи (као што смо напоменули могућно и у свету) који се одиграо кроз "Антексол", били би сигурно угрожени нпр. британски банкарски интереси.
Наиме, највећа европска банка и једна од највећих у свету, са веома великим угледом, ХСБЦ из Лондона је 22 одсто (највећи власник) Популар Банке са Кипра (документ 38).
Открићем које су Динкић и екипа дефинитвно направили о великом прању пара у коме је главну улогу играла Популар Банка, проузроковала би евидентну штету по ХСБЦ, која би, смишљено или не, постала процентуално и учесник тих злодела. Нема никакве сумње да је Динкићу и Лабусу и то било дискретно предочено у току Динкићеве почетне ревносне истраге.
Даље, Пападопулос је дуго био персона нон грата у Америци због његовог саучесништва са Милошевићем и редован „гост“ на америчкој „црној листи“ од 1992.-1995. (документ 10). Његова супруга припада породици Левентис која контролише највеће пунионице Кока-Коле у Европи, са седиштем у Грчкој. Када је Пападопулос одлучио да се кандидује за председника Кипра, у току 2002. однос америчке администрације се према Пападополосу променио. Поуздани извори тврде да је Кока-Кола (а знамо колико је она моћна) лобирала по Америци, како би се тај анимозитет према Пападопулосу угасио и омогућио му да постане председник Републике.
Веома је лако претпоставити да је Кола-Кола, чији је утицај на званичнике власти којој су се приклонили Динкић и Лабус, као „виши државни интерес“ предочила и ту значајну компоненту за Кока-Колу, дакле против рушења угледа Пападопулоса.
Као што смо већ рекли, да је Динкић тада спровео истрагу до краја (за коју је инсистираио да је искључиво он води), Пападопоулос никада не био у председничкој фотељи.
Можда је најбољи пример намерног и свесног опструирања државног интереса зарад приватног, однос наших државних органа према Љиљани Раденковић и Радмили Будишин.
Динкић, Лабус, Никола Живановић, Душан Лалић и остали су их жигосали као велике кривце у пљачки пара, при чему су били до танчина упознати да су њихова имена, без икаквог знања и учешћа, злоупотребљена од Борке Вучић и Пападопулоса и његових послушника у адвокатској канцеларији (Памбос Јоанидес, Мариос Елијадес, Никос Папаефстатиу и остали).
Државни органи су били јако добро упознати почетком 2001, да су оне послужиле као параван за пљачку милијарди долара па ипак руинирали њихов углед, оптужујући их и стављајући на стуб срама, наневши им тако ненадокандиву штету и душевни бол.
Ова држава дугује јавно, огромно извињење за све што им је учињено, али као услов за то је да они, којима су њих две и данас потребне као параван за своје радње у пљачки Србије, морају да одговарају пред судом правде. Ове две госпође су саме, уз помоћ својих адвоката и уз велике муке и доказивања, најзад успеле да докажу америчкој администрацији да су потпуно невини учесници у инкриминисаним радњама везаним за поменуте компаније, па су и скинуте са америчке „црне листе“.
Треба рећи да је постојала теоретска могућност, поготову у зачетку догађаја који су описани, а нарочито у 2001, да су Динкић, Лабус и остали били једноставно и тотално некомпетентни, неспособни и недорасли задатку који су преузели (што би била и лакше сварљива варијанта).
Чак и у тој варијанти њихова одговорност би била само незнантно смањена, јер су они били на таквим функцијама (које су добровољно, без присиле прихватили) и били дужни да ураде све, консултују сваког и учине сваки напор и обаве задатке за који су били плаћени. Динкић, Лабус и компанија немају права да се ваде на недостатак стручњака, јер су им експерти бесплатно нудили сваку услугу коју нису хтели да прихвате. Зашто?
Немају права ни да помену необавештеност и незнање јер постоје писани трагови који показују да су упознати до детаља. Нагомилани докази, чињенице и немогуће коинциденције и апсолутно поклапање свих (не)учињених радњи са кипарским интересима, који су могли да буду идентични само у доба Милошевићеве владавине, дају сасвим другу слику.
После 5. октобра интереси наше државе у вези са изнетим милијардама на Кипар је морао да буде искључиво супротан интересима кипарских учесника у криминалним работама. Дакле, кипарски интерес да задрже паре, наш да их вратимо, њихов да прикрију почињени криминал, наш да га потпуно откријемо.
Овде треба додати још једну „коинциденцију“ која наводи на савим друге закључке. Хапшење Милошевића у марту 2001, се поклапало са почетком истражних радњи везаних за изношење милијарди долара из земље. Опште очекивање народа је било да се Милошевић, поред оптужби из Хага и недела која је, наводно, починио према другим народима, оптужи и за недела према свом и ту је на првом месту требало да буде и пљачка своје земље.
У току априла и маја 2001. су се, као што смо горе детаљно анализирали, десила „усаглашавања“ ставова Динкића, Лабуса, и њихових поданика са кипарским организаторима пљачке српског новца. Одмах после тога, у јуну 2001, Милошевић је, већ под познатим, волшебним околностима, послат у Хаг, без иједне, једине користи (мислимо на економску) коју би из тог изручења могао да има српски народ. Осим, како се показало, мање или више, празних обећања.
Очигледно је да је, поред притисака који је био велики за изручење Милошевића, ту био још један интерес. У циљу склањања покрадених милијарди морао се елиминисати „фактор Милошевић“ који би то могао угрозити, због тога је најбезболније решење било – изручење.
Од тог момента, Милошевић није више представљао никакву опасност за откривање криминалне организације која је функционисала у Србији и Кипру. Милошевић се од тог момента бавио искључиво оптужбама Хага и правно гледано, он је, пошто таква оптужница никада није подигнута у Србији, „ослобођен“ било какве одговорности за пљачку четири милијарде долара које (како Динкић, с правом, каже) одоше на Кипар.
Зато је и ова анализа концентрисана на оне који су за ту пљачку одговорни. Милошевић више то не може бити. Њега је постоктобарска власт за то „амнестирала“.
Постоји, додуше, и данас једна оптужница за неких „тричавих“ тридесетак милиона марака, што је крајње тужна чињеница, али и тврдња државе и њених органа да за четири милијарде није крив! Али неко ипак јесте.
Зато, на основу свега наведено, сву одговорност за ту пљачку преузимају они који су ћутали, немо посматрали, окретали главу, а понајвише они који су непосредно, свесно и намерно радили на опструисању истраге те исте пљачке, а који су истовремено заузимали функције које повлаче обавезе да раде на истрази и процесуисању повраћаја новца и кажњавању свих учесника под нашом јурисдикцијом.
А то су, пре свега Млађан Динкић, Мирољуб Лабус, њихови пулени Душан Лалић, Никола Живановић и Радован Јелашић, затим Младен Спасић и његов шеф Душан Михајловић, Божидар Ђелић, Владан Батић и многи други за које ће се показати да су активно или пасивно учествовали у спречавању ове земље да успостави власт над својим новцем.
Предраг Ђорђевић
Датум: 2019-03-19 09:04:00
