Да је српско правосуђе одвајкада под најдиректнијим утицајем политичара, мање више је познато, али чак и међу судијама има поштених људи, који су се властодршцима опирали и по цену каријере, а некад и живота. Оних првих, нажалост је много више, али један од „лидера“ у слепом извршавању наредби вођа са врха државе, свакако је Милена Арежина, некадашњи председник Привредног суда. То какву је пустош у српској привреди и медијима успела да створи за самол две године, остаће незабележено чак и у оваквом судском систему, какав је наш.

Да је српско правосуђе одвајкада под најдиректнијим утицајем политичара, мање више је познато, али чак и међу судијама има поштених људи, који су се властодршцима опирали и по цену каријере, а некад и живота. Оних првих, нажалост је много више, али један од „лидера“ у слепом извршавању наредби вођа са врха државе, свакако је Милена Арежина, некадашњи председник Привредног суда. То какву је пустош у српској привреди и медијима успела да створи за самол две године, остаће незабележено чак и у оваквом судском систему, какав је наш.

Рођена је 17. априла 1955. у Мркоњић Граду. "Мој отац био је возач у суду, његова жеља а и моја једина била је да једног дана постанем судија" сећа се, баш као и чињенице да потиче из сиромашне, радничке породице. "По цену да ме убијете морате да знате нешто о мени. Поштовани радници, схватите ме као човека који потиче из радничке породице. Нисам узела ништа ни од кога, локал као што се прича. Нека ваши представници дођу код мене у стан да виде како са својим дететом једем на импровизованом столу", изјадала се групи радника "Електротехне".

Детињство - расла је у једном, старила у сасвим другом социјализму, али као да није приметила разлику. Или јој није било ни битно.

Националност - Српкиња, ваљда.

Верска опредељеност - другарице то немају.

Образовање - основну школу завршила је у родном Мркоњићу, гимназију је учила у Јајцу. У Београду је студирала право, колеге кажу поништавала је осмице - хтела је све десетке. Дипломирала је 1974, правосудни испит положила 1990. године.

Каријера - да благовремено није формиран ЈУЛ, да Милена није упознала праве људе, на правом месту, на прави начин, вероватно би и даље била неки сарадник у суду. Јер је за 21 годину радног стажа - 14 била сарадник. Прву плату примила је 1979, као судијски приправник, секретар већа у Основном суду удруженог рада у Београду. Сама, чврсто, верује да је тако било зато што: "Нисам желела да ме било ко протежира и даје подршку. Дубоко сам веровала да резултати и вера у сопствене способности морају на крају дати и резултате". (Па, кад није, што би рекли зли језици, народна певачица да је неко пробије и да све крене набоље - њој наравно).

Две године била је стручни сарадник у Привредном суду у Београду. Упућени веле да се тад интимно спријатељила с Аранђелом Маркићевићем, сад бившим министром правде, да је то пријатељство имало све шансе да се претвори и у нешто значајније за обоје, али да је Словенија покварила рачуне. Наводно, требало је да Маркићевић буде нови југословенски амбасадор у Словенији, где би њих двоје живели срећно до краја живота. Али, злобници додају, Словенија није успоставила билатералне односе са СРЈ, па је цела "ствар" пала у воду. У међувремену, изабрана је за судију Привредног суда, колеге се сећају да је "у брк" кресала шта је хтела тадашњем председнику ове установе Радивоју Лазаревићу (кога је и заменила, мало касније).

Познаваоци судства тврде да је за председника Привредног суда бирана тако што се нико други није кандидовао за ову функцију (јер је њу обављао в. д. председник - судија који је то радио веома добро и за кога се претпостављало да ће ту остати). Није ни она све док јој из ЈУЛ-а није стигло упутство да преда своја документа комисији, која је само потврдила њено именовање. Како је села на шефовско место у Привредном суду, тако су без имовине остајали сви они који су се супротстављали њеним шефовима - Слободану Милошевићу и Мири Марковић.

Њену "правду" први је осетио бизнисмен Милан Панић - остао је без "Галенике". Потом је "као смрт на бабу" навалила на АБЦ Продукт, "Електротехну", "Југословенску извозно-кредитну банку", ДП "Ударник"... Сви споменути знају да је председница била изнад Закона, да је нису занимали факти и аргументи већ само интерес - њене партије и другова из ње. Она је тврдила: "Моја обавеза је да колегама вратим пољуљано поверење у посао, од којег сви живимо, раскидајући с лошим примерима из старе праксе који су овај суд понекад стављали у директну функцију појединаца жељних моћи и недодирљивости".

На почетку председниковања обећала је: "Ако се ради о приватизацији друштвеног капитала, даћу све од себе да он ипак оде у праве руке, а не да буде само маска за разна мешетарења и пословне марифетлуке". Ипак, тек њеном сменом (на силу, јер је колико јуче изјавила: "Нећу да идем, нек' ме овде линчују"), многи су одахнули душом сигурни да се нешто попут Арежинине правде неће више никад делити. Ни кривим, ни правим.

Каријеру је окончала (бар засад) као члан СИК-а, по крађи гласова чувеног тела. "Једва чекам да ови који су запалили Савезну скупштину, знајући да је у њој изборни материјал, изађу на суд и да ми се суди по њиховој пријави. Не постоји суд који ће у понашању СИК-а наћи било какву кривицу", наводи, мада никог превише не плаши јер - десило се неколико пута да нешто обећа и то не испуни.

Страначки ангажман - ЈУЛ-у је дала више него он њој. Није се обогатила, гинула је за идеале, спремна да се разрачунава до краја (кад је сређивала медије, Студио Б, посебно Радио Б2 92, похвалила се: "Затворила сам онај говнарски радио").

Занимљивости - у животу је штошта имала, баш као у оној народној: "Роди ме мајко лепу, па ме баци на ђубриште". Има сина, много јој је стало до њега, био је болешљив, сад му је боље.

(Извор: Глас Јавности)

Штампање случајева

Од АБЦ до З

Пуцањ у Влајковићевој 8 пример је бахатости, а стечајни поступак над једном штампаријом убијање је приватне иницијативе у послу од јавног интереса, писао је некад и недељник „Време“.

Прича о стечајном поступку над штампаријом коју новинари и данас зову "Глас" има више занимљивих углова, али један закључак намеће се као неспоран: цела акција коју спроводи Привредни суд у Београду има за циљ да једину приватну штампарију у Београду с озбиљним капацитетима рото штампе стави под државну контролу.

Није занемарљив ниједан аспект те тужне и компликоване приче, али оволико насилно истеривање "правде" над "АБЦ Графиком" доводи београдске штампане медије у ситуацију да ће своја издања убудуће моћи да штампају само у оним штампаријама над којима, ако то затреба, држава може да оствари пуну контролу. А како ствари стоје - затребаће!

Тај вероватно крајњи циљ акције открива нам и Милена Арежина, председница Привредног суда у Београду, која у интервјуу "Политици" од среде 2. фебруара поставља питање легалности приватизације некадашњег "Гласа". То је обављено пре десет година, али београдски Привредни суд спреман је, изгледа, и за археолошка истраживања тог случаја, како би доказало да је пропало друштвено предузеће "Глас" нелегално постало приватно, а у међувремену и једна од најпристојнијих српских штампарија. Нема доказа да се неко током тих десет година жалио што је "Глас" приватизован, али то суд неће зауставити.

Формално, стечај је уведен због неуредних финансијских књига, јер повериоци "АБЦ Графике" нису сматрали стечај неопходним верујући да ће наплатити своја потраживања у износу од око 90 милиона динара. Као највећи потражилац јавља се предузеће "АБЦ Продукт", на који се иначе воде машине пописане у стечајном поступку. То, признаћете, звучи помало апсурдно: стечајни управник стиче контролу над имовином онога у чију би корист требало да ради. Наиме, он би требало да штити интерес потражиоца, па је нелогично да му плени машине. Али читав низ нелогичности који се јавља у овом поступку добио је јасно образложење: држава неће допустити постојање велике приватне штампарије која је постала и издавач дневног листа "Глас јавности" чији тираж и утицај нису занемарљиви.

Стечајни управник ангажовао је људе из "Протект тима" да чувају имовину. Они су упали у зграду у Влајковићевој 8 без папира и овлашћења, с оружјем за које, како тврде надлежни у штампарији, нису имали уредне дозволе за ношење, а отада случај прогресивно расте, завршно с очајом радника којима је, по њиховој тврдњи, стечајни управник рекао да ће добити отказе, мада је три - четири дана пре тога тврдио да се то неће догодити. У међувремену се збио инцидент с пуцњавом, који је вероватно последица бахатости и недовољне обучености људи доведених да "стражаре" у штампарији, наравно о трошку тих истих радника који су могли и да страдају кад су се момци из "Протект тима" играли пиштољима.

У среду око 18 часова и овај број "Времена" кренуће на штампање у штампарију о којој је било речи у овом тексту. Први пут за девет месеци колико радимо с тим људима нисмо сигурни да ли ће "Време" у четвртак бити у продаји. Редакција "Времена" предузела је мере да заштити свој интерес и читаоце, али не бисмо волели да се од пријатеља, штампара растанемо на овај начин. Шири се страх да ће цела Србија ускоро добити стечајног управника и да ће све нас чувати неко обезбеђење које ће досаду прекраћивати пуцњавом.

Симбол артоганције распалог режима

Октобра 2000., непосредно после збацивања Милошевића, о лику, имену и делу пише и недељник НИН. Наводи да је она симбол ароганције режима у распадању. Још исте ноћи кад су стигли резултати избора, Арежина је сиктала на резултате! Хтела је да их мења у складу са њеном стварношћу, тражила је да се удаље представници ДОС-а док све не дође на своје место!

       Дете слаже или украде кликер, љути се и истински се увреди кад га за то оптуже зато што недовољно разликује стварност од фантазије. Фантазија је код детета готово једнака реалности. Код одраслих, каква је Арежина, исте ствари имају друкчије значење: изражавају поремећај личности, јер су дубоко укорењене у њену структуру. (Зато је Милена Арежина одлучила да не призна нову стварност.) Али тај поремећај личности не умањује урачунљивост и одговорност ни пред Богом ни пред законом.

       Милена Арежина остала је доследна у дрскости и када је подносила оставку на чланство у Савезној изборној комисији: љута је, каже, што је Савезни уставни суд (исто тако врло морална институција!) поништио резултате које је утврдио СИК!

       Онда су је сменили и у Привредном суду.

       Сменили су је зато што је за две године нанела несагледиве штете београдској и српској привреди, а што јој се могло као кадру ЈУЛ-а; постављена је по наређењу Мире Марковић и Срђана Смиљковића да уништава фирме које западну за око левици, како би их, после стечаја, левица приграбила. Сведоци кажу да је механизам био једноставан: одабере се фирма која поседује знатнију имовину, пословни простор или производне капацитете, искористи се њена тренутна неликвидност (а које су фирме биле ликвидне?) и на препад се отвори стечај. Онда наступе пријатељи из ЈУЛ-а...

       Арежина је нарочито волела да се обрачунава с неподобним медијима, и ту је налог своје партије извршавала беспоговорно. Онемогућавала је пословање и решење статуса (или мењала статус) Студија Б, "Гласа јавности", "Вечерњих новости"; оштетила је и НИН. Судила је и "Галеници", АБЦ продукту, "Електротехни".

       Када је коначно схватила да је демократски преврат успео и да су њени заштитници пали с власти, покушала је да уништи трагове техником и триком држ'те лопова! Издала је саопштење да су у Привредни суд упала непозната лица, њих петнаест, са судијом Гораном Кљајевићем (који је и насследио на тој функцији), и да су јој узели печате и књиге. И да су нестали судско-регистарски списи који се односе на статус "Галенике", "Борбе", АБЦ продукта, или "Велефарма".