Душан хоће сестру да узме

Боже мили, чуда великога!
Ев' остаде двоје сирочади:
Једно јесте Српски цар Стефане,
А другa је сирота Роксандра,
Па бесједи Српски цар Стефане:
"Моја сестро, сирота Роксандро!
"Ходи мене узми господара,
"Да ми наше не харчимо благо."
Ма му вели сирота Роксандра;
"О чу ли ме, мој брате Стефане!
"Пређе би се небо проломило,
"А на небо сунце погинуло,
"Но узела тебе господара:
"Богме никад ја те узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Поведеш их у Шару планину,
"Да ти нађу до триста извора,
"На једну их жицу не саставе,
"Не одведу Мисир-земљи равној;
"И направиш до три чаше златне,
"Да ти воду пије сиротиња."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Поведе их у Шару планину,
Те нађоше до триста извора,
На једну их жицу саставили,
Довели их Мисир-земљи равној;
Па направи до три чаше златне,
Да му воду пије сиротиња.
Кад то виђе сирота Роксандра,
Овако је ријеч бесједила:
"Чујеш ли ме, мој брате Стефане!
"Ја те богме никад узет' не ћу
"Док не нађеш триста неимара,
"Да бијелу направе ти цркву
"Од бијела мермера камена,
"Подлисташ је тешкијем оловом,
"А покријеш тучем зеленијем,
"Па направиш до триста столова,
"Па доведеш триста калуђера
"И дванаест светијех владика
"И четири Српска патријара,
"И доведеш ђакона Јована
"И његово ђеце триста луде;
"Па како ни, мој брате, расуде."
Кад то зачу Српски цар Стефане,
Он не жали похарчити блага,
Но довати триста неимара,
Те бијелу направише цркву
Од бијела мермера камена,
Подлисташе ј' тешкијем оловом,
А покрише тучем зеленијем;
Па направи до триста столова
И доведе триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
И доведе ђакона Јована
И његове ђеце триста луде:
Па проклето просипаше мито,
Да му даду сестру за љубовцу.
Калуђери мита приватише,
И привати дванаест владика
И четири Српске патријаре,
Но не хоће ђаконе Јоване
И његове ђеце триста луде:
Роксандра је пред бијелу цркву,
Па излазе триста калуђера,
Изидоше пред бијелу цркву,
Ев' нађоше Роксандру ђевојку,
Овако јој ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у час добар било!"
Ема вели сирота Роксандра:
"Хај!' отоле, Бож'ји проклетници!
"Ђаволи ви понијели душу,
"А огањ ве изгорио живи!
"Па ве вода мутна ћердосала!"
Кад ето ти дванаест владика,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Ама вели сирота Роксандра:
"Хајт' отоле, Бож'ји бездушници!
"Ђаволи ви понијели душу!
"А огањ ве изгорио живи!
"И вода" вас ћердосала мутна!"
Кад ето ти Српски патријари,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, царева царице!
"То ви, Боже, у добар час било!"
Онако их оправи Роксандра,
К'о владике и к'о калуђере;
Кад ето ти ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
Овако су ријеч бесједили:
"Добро јутро, сирота Роксандро!
"А да Бог да и Богородица,
"Ак' узела мила брата свога,
"Божја од вас не остало трага,
"До ван змије и камена станца!"
Кад то зачу Српски цар Стефане,
А он скочи на ноге лагане,
Те довати дрвене мајсторе,
Од дрвета он прави ћелију,
Од лијепа луча питомога,
Замаза је прахом и катрамом,
Па довати ђакона Јована
И његове ђеце триста луде,
У ћелију те их затворио,
Па уждио са четири стране;
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро јутро освануло,
Ев' порани Српски цар Стефане,
А погледа Стефан на ћелију,
Ал' се сама оградила црква,
А у цркву триста светитеља,
То су, браћо, млади мученици.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
А он опет направи ћелију,
Па довати триста калуђера
И дванаест светијех владика
И четири Српска патријара,
У ћелију те их затворио,
Затворио, па их запалио,
Он отиде на бијелу кулу.
Кад на јутро бјеше освануло,
А отиде Стефан на ћелију,
Ал' ћелија бјеше изгорела,
И земља је под њом изгорела,
Изгорела, па се пропанула,
Па је вода ударила мутна,
Те је њине кости ћердосала.
Кад то виђе Српски цар Стефане,
Не смје узет' сестру за љубовцу!
То је било, када се чинило,
А сада се тек приповиједа.