Многи од Батлерових балканских есеја се баве геноцидним квинслишким режимом НДХ (1941-45) и колаборацијом Католичке цркве, нарочито надбискупа Степинца, што је тема која га је увукла у озбиљне контроверзе у Ирској педесетих година. То је такође тема која до данашњег дана поларизује политички и културни живот Хрватске, где је у току процес канонизације Степинца. Књига „Балкански есеји“ део је документације коју користи комисија која одлучује о канонизацији Алојзија Степинца.

Директор Београдског ирског фестивала, Јаш Камински, каже да је у Ирској, Батлер платио високу цену за изношење својих сазнања, нарочито након догађаја који је познат као „инцидент са папским нунцијем“, када је „принц цркве“ напустио састанак на коме је Батлер покушао да говори о овим ратним дешавањима.

– Батлер се осећао лично погођеним покушајима да се историјски фалсификују чињенице о Павелићу, Степинцу и улози хрватског католичког клера у ратној Југославији. Нарочито су била увредљива претерана и лажна поређења која су стизала са црквених проповедаоница током ’50-их година прошлог века у Ирској, између „патњи католика под Титом“ и „дугог мучеништва католичке Ирске под протестантском влашћу“. Увидео је паралеле између две земље у погледу насилних покрштавања и веровао је да би Ирци могли суштински разумети, будући да у себи носе отпор према Британцима који су покушали да искористе гладне године 1840/50 у Ирској, нудећи локалном становништву супу и своју Библију. Такође је видео паралеле између сложеног друштвеног и религиозног ткива у Ирској и Југославији – каже Камински.

Крис Аги сматра да Батлер није само изванредни прозни стилиста, већ и један од ретких писаца, попут Џорџа Орвела, Александра Солжењицина и Албера Камија, чији је извор надахнућа оно што би се могло назвати ‘етичком имагинацијом’.

– Његова палета је уска али дубока: пише из збијеног али међусобно повезаног скупа интереса које је током свог живота развио у јединствен терен историјског, културног, религијског и филозофског промишљања – истиче Аги.