Од 25.05.1821 до 03.02.1830. је трајао рат за ослобођење Јужног Хелма од турске. Маја 1832. одржана је Лондонска конференција великих сила и Грчка је проглашена независном краљевином. 

Грци тада добише ‘‘свога краља‘‘  баварског принца  Ота фон Вителсбаха !!??

Грчку су ослободили Енглези, Французи и наравно Руси.  За разлику од нас Срба који смо сами успели да се ослободимо од Турака закључно са 1912., Грци ни то не могаше сами.

Карта у прилогу показује како су грци из своје ‘‘ краљевине ‘‘ ,  уз помоћ западних сила отели српске земље !!

То је истоијска чињеница , дата у књизи Спиридона Гопчевића ‘‘Стара Србија и Македнија ‘‘ издата у Београду 1890.

О томе је писао и Милош С. Милојевић. нажалост та два српска витеза су игнорисана од стране династије Обреновић и тадашње српске владе !?

03.02. 1830.године, ослободилачки рат Грка против Турака, чијем је избијању 1821. допринео успех Срба против истог непријатеља, окончан је на мировној конференцији у Лондону проглашењем Грчке независном краљевином. Успеси устаника и притисак Русије, Француске и Велике Британије приморали су Турску да миром у Једрену 1829. призна независност Грчке, што је потврђено Лондонским протоколом 3. фебруара 1830. Овим је Грчка постала прва земља на Балкану која је постала међународно призната држава.

Северни делови Грчке поступно су ослобађани током деветнаестог века, да би Солун и Македонија били ослобођени у Балканским ратовима 1912/13, а Грчка Тракија 1918. Родос и друга острва Додеканеза ослобођени су тек у Другом светском рату.

Уз подршку Великих сила, одржана је народна скупштина 1827. године у Троезенеу, ова скуштина донела је нови устав и изабрала председника владе грофа Цаподистрија. Након Турског одбијања захтева Велике Британије, Француске и Турске да Грчкој да аутономију, савезници су се почели отворено укључивати у сукоб.

Након вести да заједничка египатско-турска флота плови према острву Хидра, савезници су упутили заједничку флоту која је требало да пресретне отоманске бродове. Након недељу дана мира у заливу код града Наварина, збила се поморска битка у којој је потпуно разбијена Турско-египатска флота.

Након тога Француска је на Пелопонез послала један експедициони корпус под командом Николе Жосефа Маисона, који се искрцао на Пелопонезу 30. августа 1828. код места Петалиди. Овај корпус помогао је устаницима да избаце египатске трупе из Пелопонеза до 30. октобра. Русија је службено објавила рат Турској, и отпочела са нападима на њене северне границе.

Устаници су током 1828. хтели заузети што више оземља средишње Грчке, пре потписивања примирја. Последња већа битка овог рата била је код места Петра, у северној Атици. Грчки устаници које је водио Димитрије Ипсилантис, али овај пут увежбани и добро опремљени напали су трупе Аслан бега и поразиле их. Поражене турске стране морале су у замену за сигуран пролаз из централне Грчке, напустити све земље од места Ливадеја до реке Сперцхеиос.

Због пораза у Руско-турском рату ‎1828-1829, Порта је пристала на Савезничке захтеве за аутономијом Грчке, који су претходно договарани у Лондону 1827, и 1829 Турска је потписивањем мира у Једрену 1829. морала признати ограничену независност Грчке.

У мају 1832. године, одржана је Лондонска конференција Велике силе (Уједињено Краљевство, Француска и Русија) понудиле су грчки краљевски трон баварском принцу Оту фон Вителсбаху, с тиме да Грке није уопште питала за мишљење. 21. јула 1832, дипломатски представници Великих сила при Високој Порти у Цариграду, потписали су заједно са отоманским представницима Мир из Цариграда (1832), којим су утврђене границе новоустановљене Краљевине Грчке.