Не треба се бојати људи. Па ја се и не бојим људи, него оног што је нељудско у њима.
Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.
Док год има мрака, биће и сванућа!
Није највећа будала онај који не уме да чита, него онај који мисли да је све што прочита истина.
Лепша душа дубље јеца.
Људи мале памети ретко се боје да не буду досадни.
Рана која се крије, споро и тешко зараста.
Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.
Животна снага једног човека мери се, поред осталог, и његовом способношћу заборављања.
Није страшно што се стари, слаби и умирe, него што за нама долазe и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари у томе и јесте смрт.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.
Бескорисно је у старости продужавати живот. Младост треба продужавати.
Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.
Ћутање је тешко само онима који не мисле.
Ко чини добро, од њега се још више добра очекује.
Што не боли то није живот, што не пролази то није срећа.
Велики празници и свечани дани могу да покажу колико су нам далеки и они које сматрамо најближима.
Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.
Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно дугачка.
Што је више пазио шта ће урадити, све се теже решавао да уопште нешто уради и све је мање и радио.
Целог века се лечимо од несретног детињства.
Човека ћете најбоље упознати ако га посматрате како се понаша кад се нешто дели бесплатно.
Љубав, кад је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.
Многи постигну оно што су хтели, а изгубе себе.
У земљи мржње највише мрзе онога ко не уме да мрзи.
Код унутрашњих борби које човек води са самим собом и са непознатим силама у себи, важи више него игде правило: не предај се никад.
Смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже.
Дођу тако понекад времена, када памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати.
Нису сви људи тако рђави као што то рђав човек мисли.
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.
Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.
Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.
Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.
Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама долазе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари у томе и јесте смрт.
Јер марљивост, та врлина која се тако често јавља онде где не треба, или кад више није потребна, одувек је била утеха недаровитих писаца и несрећа уметности.
Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани.
Сви прави животи су лепи и тешки.
Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.
Злоба и доброта једнога народа су продукт прилика у којима он живи и развија се.
Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно дугачка.
Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.
Не спава и није срећан ни миран сваки онај ко се дању ведро смеје и слободно креће међу људима.
Мали људи, које ми зовемо деца, имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају.
Кметово је да ради а агино да га пази, јер и травка треба и росу и косу.
Ништа не може тако да нас превари као наше рођено осећање смирености и пријатног задовољства са током ствари.
Ја још нисам видео да је неко кога су добро истабанали то заборавио, али сам сто пута видео да људи заборављају и најлепше савете и поуке.
Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка.
Светите се животу-заборавом.
Живот је стање активности које стално тежи ка смрти и примиче јој се лагано и постепено; а смрт је решење те дуге болести која се назива живот.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Шејтан попут крви кружи кроз људско тело.
У деци се обнавља и чисти река човечанства.
Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недовршене задатке новима, које такође неће довршити, и у новим потхватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости. Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и безнаднији дужник према себи и свему око себе.
Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.
Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.
Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо.
Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликоване природе.
Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају.
Гробља су доказ живота а не пустоши.
Жена стоји, као капија, на излазу као и на улазу овога света.
После једне велике одлуке, све постаје једноставно.
Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико унаказити и збунити схватања једног народа да здрав разум и прав суд њему толико отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује, не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.
Ако, са крајњим напором, човеку који стари пође за руком да се одржи уредан и чист, то је стерилизована чистића апотеке а не чистоћа цвета.
Болест је сиротињска судбина, али и богаташка казна.
Чим једна влада осети потребу да својим грађанима обећава путем плаката мир и благостање, треба бити на опрезу и очекивати обрнуто од тога.
Човека ћете најбоље упознати ако га посматрате како се понаша кад се нешто дели бесплатно.
Човек који не воли није способан да осети величину туђе љубави, ни снагу љубоморе, ни опасност која се у њој крије.
Да је шутња снага, а говорење слабост, види се по томе што старци и деца воле да причају.
Дуги су и замршени рачуни и обрачуни између оних који имају и не дају и оних који немају ништа до својих потреба.
И врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима.
Има извесних мислилаца чија филозофија није ништа друго, до неки душевни комодитет, неко римовање мисли.
Има људи чији је живот тако добро испуњен да ни својом смрћу не могу да нас обесхрабе.
Има у неким људима безразложних мржњи и зависти, које су веће и јаче од свега што други људи могу да створе и измисле.
Имати велику снагу, физичку или моралну, а не злоупотребити је бар понекад, тешко је, готово немогуће.
Људи често целог века вуку за собом обзире, као ланце, а на крају виде колико су недостојни и непотпуни.
Људи који сами не раде и не подузимају ништа у животу, лако губе стрпљење и падају у грешке кад суде о туђем раду.
Људи воле разговоре о паду и понижењу оних који се сувише високо уздигну и полете.
Мир и спокојство, једина су добра и највеће достојанство скромних и безимених људи.
Младост је сретно доба у коме човек почиње да верује у себе, а још није престао да верује другима.
Можда је у почетку било и других мотива, али данас је главни страх. Од страха су људи зли, сурови и подли, од страха су дарежљиви, чак и добри.
Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно проживљена несрећа.
Ништа не може тако да нас превари као наше рођено осећање смирености и пријатног задовољства током ствари.
Ништа није теже ни страшније него гледати свет око себе очима бивше лепотице.
Од свог порекла и детињства не може се лако побећи.
Око лепоте су увек или мрак људске судбине или сјај људске крви.
Примитивни и ограничени људи имају развијену способност надања. Код умних и даровитих људи та моћ је, чини ми се, мања.
Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова у којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.
Звезданог неба и људског срца никад се човек неће моћи нагледати.
Само регистровани чланови могу да остављају коментаре
