КРАЉ АЛЕКСАНДАР I КАРАЂОРЂЕВИЋ
Краљ Александар I (1888-1934), је био Регент престолонаследник Краљевине Србије од 1914. до 1918. па Регент престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921, постао је други Краљ Срба, Хрвата и Словенаца 1921. променом имена државе 1929. постао је Краљ Југославије што је остао до своје смрти 1934. у Марсељском атентату.
Био је други син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке (кћерке црногорског краља Николе Петровића).
Александар је своју младост провео ван Србије, којом је тада владала ривалска династија Обреновића. Школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а у Србију је дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903. Након што се старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909, Александар је постао престолонаследник. Постао је регент свом оцу 24. јуна 1914. и као такав био је врховни заповедник српске војске у Првом светском рату.
После победе у Првом светском рату, Александар је постао регент нове Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а краљ 1921. после очеве смрти. Владао је аутократски земљом у којој су били изражени социјални и национални контрасти. После убиства у Народној скупштини, завео је Шестојануарску диктатуру 1929, а 1931. године је донео Октроисани устав. Група завереника из редова усташа и бугарског ВМРО-а га је убила у Марсељу, 1934. године. Наследио га је најстарији син Петар, али је због његове малолетности земљом до 1941. владало намесништво на чијем је челу био Александров рођак кнез Павле.
Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Ђорђа су многи у Србији дуго сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића, којима није одговорала импулсиван Ђорђев карактер и нестабилна личност склона инцидентима. Ђорђе је био починитељ трагичног инцидента из 1909. када је шутнуо свог слугу у стомак, изазваши његову смрт неколико дана касније. Овај инцидент је био последња кап, због ког је избио велики скандал у српској јавности, као и у аустроугарској штампи, која је интезивно извештавала о томе, па је принц Ђорђе био приморан да се одрене права на престо.
Принц Александар је 1910. скоро преминуо од стомачног тифуса и због тога је имао стомачне проблеме до краја свог живота. Када је Александар постао престолонаследник, борба за власт између Пашићевих радикала и Аписове Црне руке је добила и трећег учесника. Александар је све више сматрао себе јединим пресудним фактором, па је око себе окупио Белу руку, групу официра предвођених Петром Живковићем, Петром Мишићем и Јосиф Костићем.
Као престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Турском.
У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је као формални заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник Александар је постао регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.
После војничких дошли су и државнички успеси. Народно веће у Загребу је 24. новембра 1918. године прогласило уједињење. Одлуци о уједињењу претходио је ултиматум далматинске владе од 16. новембра 1918, по којем је из Сплита имало да се прогласи непосредно уједињење са Србијом ако се у року од пет дана то не учини из Загреба. Делагација Народног већа, од тридесет чланова, стигла је у Београд ујутро 28. новембра 1918. За утврђивање начина како да се прогласи уједињење, образован је одбор од шесторице. У њега су ушли Анте Павелић (Старији), Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака као представници народног већа, и Стојан Протић, Љубомир Јовановић и Момчило Нинчић, као представници Владе Краљевине Србије. У одбору шесторице одлучено је да се уједињење изврши тако што би делегација Народног већа упутила адресу регенту Александру Карађорђевићу, која би садржала закључак и напутке „упутства“ од 24. новембра. Двочански акт уједињења извршен је у 8 сати увече, 1. децембра 1918. године, у салону куће Крсмановића на Теразијама у којој је регент Александар привремено становао након ослобођења престонице. Чланови делегације Народног већа, стојећи у полукругу, чекали су долазак регента. Регент Александра се затим појавио у пратњи Протића, Јовановића, Нинчића и војводе Живојина Мишића. Потом је иступио Анте Павелић и прочитао адресу. Регент Александар је у одговору на Адресу изразио задовољство одлуком загребачког Народног већа од 24. новембра и прогласио уједињење. Регент Александар је одбио да за првог председника Владе постави Николу Пашића, већ је на то место указом поставио Стојана Протића. На листи министра прве Владе Краљевине СХС било је 9 Срба, 5 Хрвата, 3 Словенца и 1 муслиман. Влада под Протићевим председништвом носила је југословенско обележје. Крајем децембра Влада је нотификовала стварање нове Краљевине, а до средине 1919. године уследила су међународна признања.
После смрти краља Петра I (16. августа 1921), Регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца. 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина — Петар, Томислав и Андреј
После Првог светског рата, аграрну реформу, којом би се укинули феудални и полуфеудални односи у пољопривреди и праведније расподелила земља, најавио је регент Александар у прокламацији од 6. јануара 1919. године: „Ја желим да се одмах приступи праведном решењу аграрног питања и да се укину кметства и велики земљишни поседи. У оба случаја земља ће се поделити међу сиромашне земљораднике, са правичном накнадом досадашњим власницима њеним“. Са регентовом прокламацијом Влада Краљевине СХС је 27. фебруара 1919. године објавила претходне одредбе за припрему аграрне реформе којима су раскинути кметовске — чивчијски односи у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији, а у Далмацији колонатски односи. Поред укидања феудалног поседа, прописана је експропоријација великих поседа од преко 57,5 хектара. Предвиђено је да се ти поседи поделе држављанима Краљевине СХС који се баве обрађивањем земље, а земље уопште немају, или је немају у довољној мери. Аграрном реформом се желело уједначити пољопривредни склоп новоуједињених покрајина са преткумановском Србијом, које једина није имала феудалне поседе на својој територији. Аграрну реформу пратила је колонизација, тј насељавање добровољаца и сиромашних грађана и занатлија који нису имали своје земље. Колонизацијом српског становништва ојачавао се гранични појас у Банату, Бачкој, Старој Србији и Македонији. Колонисти су добијали 5 хектара обрадиве земље, која је припадала старешини породице. Колонисти су били ослобођени плаћања пореза на три године, као и плаћана грађе из државних шума и плаћања провоза државном железницом. Домородац је имао иста права као и колониста тј. насељеник, с тим што им је одбијано оно што већ имају.
На плану унутрашње политике, у Краљевини СХС дошло је до озбиљне државне кризе изазване заоштреним партијским и међунационалним односима. И сам краљ је рушио владе са скупштинском већином, краљ је задржавао и оне које је нису имале. Видовданским уставом осигурана право да сазива и распушта скупштину и расписује изборе учинилу су краља важним фактором на политичкој сцени. Краљ се мешао у политички живот преко политичара блиских двору, преко којих је стварао своја упоришта, нарочито у Демократској и Радикалној странци. Александар се у војсци ослањао на припаднике Беле руке, на чијем челу су се налазили генерали Петар Живковић, Јосиф Костић, Драгутин Окановић, Ђура Докић и Петар Мишић.[3] Непрестана полемика између владиних радикала и посланика опозиције предвођених ХСС-ом (Хрватском сељачком странком) је довела до тога да године 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић убије Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао Влатко Мачек.
Краљ Александар је, користећи нереде изазване атентатом као повод, завео диктатуру 6. јануара 1929. године (позната као шестојануарска диктатура) и укинуо устав доношењем Закона о краљевској власти и врховној државној управи. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Краљ је 3. октобра донео Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја и тиме преименовао државу у Краљевина Југославија, а уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу стварајући девет бановина и град Београд. Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике тзв. „интегралног југословенства“, која се показала као неуспешна.
У спољној политици, интензивно је радио на склапању међудржавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског система мировних уговора. Његовом заслугом створена је 1921. Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка). Савез са Француском склопљен је 1927, а 1934. образован је Балкански савез између Југославије, Румуније, Турске и Грчке.
Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, краљ Александар I убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године од стране хрватских усташа и македонске организације ВМРО, а под заштитом Италије, Немачке и Мађарске. Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Атентатор је био припадник ВМРО-а Владо Черноземски. Његова смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен је у Задужбини краља Петра I. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ.
