КРАЉ ВЛАДИСЛАВ

 

Краљ Владислав, 1234-1243,  је рођен око 1198. а његови родитељи били су Евдокија Анђел и Стефан Првовенчани. Имао је два брата, Стефана Радослава и Предислава, и млађег полубрата Стефана Уроша I. Имао је и две сестре од којих је само Комнина позната.

Стефан Првовенчани умро је 1228. године, а Радослав, његов најстарији син, постао је краљ. Крунисан је у Жичи од стране свог стрица Светог Саве. Радослављева млађа браћа, Владислав и Урош, добили су доживотно имање, а Предислав је био епископ Хума, и касније Архиепископ Србије од 1263. до 1270. године.

После пораза војске епирског цара Теодора I Анђела код Клокотнице у Бугарској 1230. године од стране бугарског цара Ивана Асена II, краљ Стефан Радослав није могао више рачунати на подршку таста, односно цара Теодора I. Бугарски владар је добио већи утицај на Србију. Зато се и српска властела одлучила да подржи Радослављевог млађег брата Владислава. Крајем 1233. године или почетком 1234. године, Стефан Радослав је збачен, а на престо је доведен Владислав I. Као што је Радослав имао подршку из Епирске деспотовине, Владислав I је подршку црпао из Бугарске, која је у време Ивана Асена II (1218–1241) постала најмоћнија држава на Балкану. Да би ојачао везу са Бугарском, Стефан Владислав I се оженио Белославом, кћерком бугарског цара.

Архиепископ Сава није био задовољан насилном променом власти и 1233. или 1234. отишао је из Будве на исток да још једном посети Свету земљу. Са тог дуготрајног пута он се није жив вратио у Србију. Умро је у Трнову 1236. године. Бугари су желели да задрже тело побожног Саве, али је Стефан Владислав отишао тасту да га моли за његово тело. Преговори нису ишли лако, али таст је ипак изашао у сусрет Владиславу I и дозволио му да, годину дана после смрти, Савино тело врати у Србију. Тако је српски краљ је свечано сахранио тело свог стрица у својој задужбини Милешеви.

Радослав се у Србију вратио као монах. Његови тадашњи односи са Владиславом су непознати, али га сигурно није узнемиравао. Неки историчари мисле да је чак добио одређену територију на управу. Једино што се зна јесте да је Радослав провео остатак свог живота у миру.

Бугари су касних 1230. година изгубили Браничево и Београд. Мађарски крсташи напали су Босну између 1235. и 1241. године, међутим Србија није директно нападнута од Мађара. Мађарски крсташи су директно угрожавали Хум, а вероватно су и окупирали неке делове. 1237. Коломан је напао Хум, али се не зна да ли је напао српски Хум (источни), или западни Хум, између Неретве и Цетине, где Срби у то време нису имали територију. Северни део, којим је владао Владислав напао је Тољен II, али је Владислављева војска одбранила тај део. Крсташи су потиснути ка граници и Владислав их је гонио све до Цетине, али није било већих окршаја. После инцидента, Срби су тврдили да је Хум њихов регион, и Владислав је додао „Хум” у своју титулу. 

Ови догађаји су угрозили Србију, па се она сасвим одвојила од католицизма и утврдила у свом православљу. Алијанса између Владислава и Јована Асена II била је претња мађарским владарима. Неки историчари мисле да је Владислав прихватио бугарско сизеренство(односно плаћање данка Бугарима), али не постоји евиденција о томе, јер не постоји ни један извор који тврди да је Владислав признао Јована Асена као врховног господара Србије. Ипак изгледа да је Јован Асен једно време имао велики утицај на политику Владислава. Владислав је касније напустио алијансу са Јованом Асеном, можда уплашен последица ближих односа са Бугарском, јер је Радослав био у ближим односима са Епиром што је допринело незадовољству у српском племству. Ово указује да Владислав није зависио од Бугарске, јер није био дужан да буде у алијанси. Да је морао да прихвати сизеренство од Јована Асена, он би највероватније морао бити натеран да јој се придружи.

Стефан Владислав I настојао је да уреди односе и са Дубровником. Преговори са Дубровником 1234. и 1235. довели су до склапања уговора, према коме се Дубровник обавезао да неће дозволити припремање акције против Србије на својој територији. Стефан Владислав I је потврдио повластице Дубровчана у Србији и ослободио их плаћања могориша (односно данка) за жупу Жрновницу, а за винограде на подручју Реке дубровачке, Дубровник је плаћао српским владарима све до турских освајања.

1237. године Владислав је потписао споразум за трговање са Ђованијем Дандолом, представником Дубровника. Споразум је дао Дубровнику трговинске привилегије под условом да Дубровник више никада не допушта побуне против Србије на њеној територији.

Папа Гргур IX започео је крсташки рат против Богумила у Босни, који су сматрани јеретицима. Централна Босна није била освојена, и босански бан Матеј Нинослав и његово племство повукли су се у Дубровник 1240. године. У једном едикту издатом од стране Нинослава 22. марта 1240. овај је обећао да ће штити Дубровник, ако га Владислав нападне.

За време његове владавине, десила се велика монголска (у тадашњим изворима татарска) најезда. Татари су упали у Угарску 1241. и стигли до Јадранског мора. Почетком 1242. њихови одреди су пустошили и српске градове на обали Јадранског мора, а у унутрашњост према Дунаву су се вратили вероватно преко северног Косова. При томе су наставили да пљачкају подручје кроз које су прошли. Већ 1241. Татари су у Бугарској изазвали потпуну пометњу, која се додатно погоршала смрћу цара Ивана Асена II, у јуну 1241. Када је Бугарска постала татарски вазал, углед бугарског зета, краља Стефана Владислава I, нагло је опао. Српска властела је то искористила и на владарски престо довела новог краља. Стефан Владислав I збачен је са власти вероватно крајем 1241. или почетком 1242. године, а уз подршку властеле наследио га је млађи брат Урош I.

У јесен 1243. године Стефан Урош I, његов трећи брат, постављен је на трон. Историчари мисле да је бугарски утицај био јак и непопуларан.

Побуњено племство је изабрало Уроша за свог кандидата за краља негде у периоду од 1242. до јесени 1243. Почела је битка за трон, која је убрзо завршена поразом Владислава. Изгледа да га је Урош брзо ухватио и заточио. Главни отпор против Уроша пружила је Владислављева жена, Белослава. Белослава је на неко време била прогнана у Дубровник. Чињеница да је она организатор отпора против Уроша позната је из едикта насталог у лето 1243. године.

На срећу, непријатељство није трајало дуго, а убрзо су се браћа помирила. Урош је  Владиславу дао на управу Зету и дозволио му је да има титулу краља. Није познато зашто је племство било против Владислава, нити детаљи о сукобу између два брата.

После смењивања, Владислав се измирио са братом и наставио да живи у Србији, у Скадру, а последњи пут се спомиње 1263-64. По неким проценама умро је око 1269.  Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Милешеви.

У току лета 1990. године предузета су велика археолошка ископавања и рестаурација манастира Милешева. Том приликом извршено је ископавање и манастирског гробља. У току радова у цркви откривен је гроб Светог краља Владислава. Отварању гроба присуствовао је директор Завода за заштиту споменика културе Србије, Р. Станић, директор Археолошког института из Београда, В. Кондић, проф. Србољуб Живановић из Лондона, др В. Летић из Новог Сада и монаси из манастира. Проф. Живановић је извршио антрополошки преглед и идентификацију моштију Светог краља Владислава. Затим су оне предате монасима, и сада се налазе у ћивоту постављеном у цркви.