Петар Гојниковић
Петар се родио негде између 870. и 874. његов отац је био Гојник који са браћом учествовуј у некој врсти олигархије, што је заправо власт мањине. Ту власт су браћа заједно вршила, иако је Мутимир по традицији био главни као најстарији. Ипак уз бугарску помоћ, желећи да буде апсолутни владар, Мутимир своју браћу Гојника и Стројимира са сином Клонимиром заробљава и шаље у канат бугарског кана Бориса. Ипак вероватно као неку врсту јемца задржава Петра код себе.
Петар из страха за сопствени живот тражи ализ у хрватско далматинском војводству Бранимира. После Мутимирове смрти, када је на власт дошао његов син, а много слабији владар Прибислав, Петар се одлучује на преузимање престола. Он 891. уз помоћ хрватских оружаних снага преузима престо, а Прибислав са браћом Браном и Стефаном бежи у Хрватску. Он тако са непуних двадесет година постаје кнез свих српских земаља. Због имена се сматра да је први хришћански владар код Срба.
Пошто је традиција била да најстарији син преузима престо, што је Петар прекршио отевши власт од Прибислава, јавља се велики број оних који покушавају да му одузму власт. Један од најзначајних претендената је био Мутимиров средњи син Бран који уз помоћ хрватског кнеза Брана покушава да свргне Петра, али у томе не успева. Бива заробљен и за казну ослепљен, што је била честа казна која је спречавала свако даље политичко деловање. Због подршке која је пружена Брану од стране Хрватске, Петар са њима прекида све дипломатске односе. Други противник којег је Петар поразио био је Стројимиров син Клонимир, који око 897. године упада из Бугарске и успева да у тешком рату освоји једно од српских утврђења Достиницу. Њега Петар убија у боју.
Пошто се Србија целом источном страном граничила са Бугарском, Петар се окумио са Симеоном, да би тако осигурао мир. Он припаја Неретљанску област(Паганија) и поразивши Тишемира учвршћује своју власт целом долином реке Босне. Из Захумља протерује удеоног српског кнеза Михаила Вишевића на суседна острва и тиме један српски владар први пут успоставља чврсту власт над Поморјем. Што се тиче верске политике Хришћанску цркву у својој држави везује је за запад и латинску културу.
За сам крај Петрове владавине потребно је разумети ситуацију у којој се налазила Византија и њен сукоб са Бугарском. Све почиње смрћу византијског цара Лава VI Мудрог 11. маја 913. године, којег наслеђује његов брат Александар III. Он је био непопуларан у народу, веома болешљив и уопште врло неискусан. Такав владар се није могао дуго одржати на престолу једног и даље великог царства, убрзо је додуше преминуо 6. јуна 913. То је веома одговарало Симеону који је школован у Цариграду, делио је византијску идеологију и желео је да постане нови византијски цар који би владао Бугарском и Византијом. Византијски патријарх никола Мистик проглашава Симеона царем бугарске и његову кћерку венчава са новим византијским царем Константином VII. Међутим Константинова мајка Зоја Карбонопсина, смењује патријарха Николу као регента и поништава царску титулу признату Симеону.
Овај чин је веома разбеснео бугарског владара који се одлучно војном силом обрушава на византијско царство. Видевши да су у незавидној позицији Ромеји шаљу изасланике Мађарима, Печењезима и Србима у циљу проналажења војних савезника. Петар је разговарао са ромејским стратегом Лавом Равдухом о војној сарадњи против Бугара. Желећи да се потпуно ратосиља бугарског утицаја он је такав савез прихватио. Међутим захумски кнез Михаило за ово јавља Симеону. После битке код Анхилаја 917. године. и убедљиве победе Бугара, Симеон део војске шаље на Србију. Циљ је био да се свргне Петар и на његово место постави бугарски вазал Павле иначе Мутимиров унук, а Бранов син. Петар без већих тешкоћа успева да извојевује победу, а Симеон га позива под заклетвом и изговорм да жели изгладити неспоразуме. Ова успешна варка завршава се Петровим заробљавањем и његовом смрћу у заробљеништву вероватно због тешких услова. За то време Павле лако преузима власт у Србији, а на Поморју се враћа протерани Михаило Вишевић.
