ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ
Петар II, краљ Југославије 1941-1945, био је трећи и последњи краљ Краљевине Југославије (1934—1945). Био је први син краља Александра I и краљице Марије.
У време убиства свог оца 1934. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар I, на челу са кнезом намесником кнезом Павлом Карађорђевићем, а чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић. После војног пуча против кнеза Павла и владе Цветковић-Мачек који су донели одлуку о приступању Југославије Тројном пакту, Петар II је проглашен пунолетним. У земљи је владао само 19 дана, пошто је 14. априла на предлог председника владе армијског генерала Душана Симовића, одведен у избеглиштво након инвазије сила Осовине. Краљ Петар II је најпре подржавао покрет пуковника (потоњег армијског генерала) Драгољуба Михаиловића, а када су се савезници преоријентисали на партизански покрет, краљ Петар II је под притиском позвао своје присталице да ступе у НОВЈ. По споразуму Тита и Ивана Шубашића са краја 1944. године, краљ је марта 1945. пренео своја овлашћења на трочлано намесништво. Краљ Петар II је збачен одлуком југословенске уставотворне скупштине 29. новембра 1945. После рата се населио у САД. Последњи је југословенски краљ.
Прворођени син краља Александра I и краљице Марије, рођен је у Новом двору у Београду 6. септембра 1923. године. Кум на крштењу му је био британски краљ Џорџ V, док су будући краљ Џорџ VI и његова жена Елизабет Боуз-Лајон били краљеви изасланици.[1] После основног образовања које је стекао на Двору, похађао је Сандроид школу у Енглеској, из које се вратио после атентата на свог оца 1934. У време убиства свог оца 1934. године, Петар II је био малолетан па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар I, на челу са кнезом намесником кнезом Павлом Карађорђевићем, а чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић.
У Београду је потом имао приватне наставнике, за часове фискултуре наставник је сматрао да краљ треба да има другове и позивао је неколико његових вршњака у двор, међу којима су били будући лекари Бранко Радуловић и Љубомир Костић.
Почетак Другог светског рата у Европи (1939) ставио је Краљевину Југославију пред тешку одлуку: да ли да приступи Тројном пакту (Немачка — Италија — Јапан) или да се супротстави неупоредиво снажнијем непријатељу. Одлука кнеза Павла да потпише понуђени уговор наишла је на жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе Владе и војног удара. Краљ Петар II проглашен је пунолетним, и одмах преузео власт од Намесништва.
Југословенска војска била је потпуно неспремна да се одупре инвазији нацистичке Немачке која је уследила, и Југославија је за једанаест дана била окупирана. Краљ Петар II био је приморан да са никшићког аеродрома, заједно са Владом, емигрира, прво у Грчку између 14. и 16. априла, а затим у Јерусалим и Египат. Краљ и главни министри владе су допутовали у Лондон 21. јуна 1941, где су дочекани као хероји. За време свог избеглиштва краљ Петар II је довршио школовање у Кембриџу, а потом се придружио снагама британског Краљевског ратног ваздухопловства.
Упркос слому југословенске војске у земљи су оформљена два супарничка покрета отпора. Први је био Југословенска војска у отаџбини, позната и као Четнички или Равногорски покрет, на челу са ројалистом, касније генералом Драгољубом (Дражом) Михаиловићем, Министром одбране Владе у изгнанству. Други је био револуционарни партизански покрет, који је водио комуниста Јосип Броз — касније познатији као Тито. Последица је био крвави грађански рат.
Октроисани устав из 1931, по ком влада је влада одговарала краљу, а не Народној скупштини, је ставио младог и неискусног краља у центар политичких афера. Млади краљ није био дорастао озбиљности ситуације и лако је потпадао под утицај чланова владе и Британаца. То је прво дошло до изражаја услед Каирске афере и Симовићеве смене, после које ће млади краљ доћи под утицај свог министра двора Радоја Кнежевића. Милан Кнежевић и његов рођени брат Живан Кнежевић, као представници Лиге мајора, ће у наредном периоду имати јак утицај на младог краља Петра II, и били су сива еминенција која је стајала иза владе остарелог Слободана Јовановића. Поред тога, краљеви ађунтати мајори Светислав Вохоска и Властимир Рожђаловски су такође били чланови Лиге мајора.
Када се краљ Петар II одлучио на женидбу са грчком принцезом Александром за време трајања рата, избила је криза у његовим односима са његовим министрима и са Винстоном Черчилом. Председници избегличке владе Слободан Јовановић и Милош Трифуновић и сви други српски политичари су сматрали да је неприкладно венчавати се у ратно време. Против свадбе је била и краљица Марија, и то је довело до коначног прекида њихових односа. Винстон Черчил, мада је подржавао брак представника југословенске и грчке краљевске династије, такође се противио краљевим намерама. Несрпски министри Јурај Крњевић, Јурај Шутеј и Миха Крек су били мишљења да је краљева женидба његова приватна ствар и држали су се неутрално. Са друге стране, Драгољуб Михаиловић је чврсто подржавао краљеву намере и јуна и јула 1943. је организовао прикупљање потписа југословенских грађана који су се слагали са краљевом одлуком.
По повратку у Лондон из Каира, краљ се одлучио на женидбу и она је одржана 20. марта 1944. у југословенској амбасади. Међу званицама било је само 19 Југословена, а међу њима Трифуновићев наследник Божидар Пурић и Михаиловићев изасланик мајор Војислав Лукачевић, коме је краљ доделио свање свог ађутанта. Краљев кум био је британски краљ Џорџ ВИ. Од британске дипломатије присуствовао је само министар спољних послова Ентони Идн, док Черчил није дошао иако је био позван. Краљево венчање је рђаво ођекнуло у југословенској и светској јавности.
Черчил је 13. априла 1944. информисао краља Петра да ће, уколико не уклони Михаиловића из емигрантске владе, Велика Британија почети да третира југословенског краља и његову владу као сараднике Осовине. Краљ Петар је 29. августа 1944. године донео указ О. Бр. 881 којим се генерал Драгољуб Михаиловић разрешава дужнусти начелника Штаба Врховне команде у окупираној Југославији и ставља на располагање министру војске, морнарице и ваздухопловства.
Под притиском Британаца, у јеку битке за Србију, краљ Петар је 12. септембра 1944. позвао четнике под командом генерала Михаиловића да се ставе под команду комунистичких одреда Јосипа Броза Тита, а оне који то одбију осудио као издајнике који „злоупотребљавају име краља и ауторитет круне" ради правдања сарадње са непријатељем. Године 1944. Београд је ослобођен од стране јединица НОВЈ и Црвене армије. Поставило се питање легитимитета краљевске власти. Договором „Тито-Шубашић“ и пристанком краља Петра ИИ решен је тај проблем формирањем прелазне владе на челу са др Шубашићем. Указом краља Петра ИИ смењен је генерал Михајиловић са места министра војске и морнарице и на његово место постављен маршал Јосип Броз Тито.
У преговорима између председника краљевске владе Ивана Шубашића и председника Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) Јосипа Броза Тита Шубашић се састао са Титом у Београду и 1. новембра парафирао нови споразум. Према том споразуму, краљ не би смео да се врати у земљу до одржавања плебисцита о очувању монархију и пренео је своја овлашћења на трочлано Намесништво који би били именовани у споразуму са Титом. Постигнут је споразум да се именује трочлано намесничко веће (један Србин - Срђан Будисављевић, један Хрват - Анте Мандић и један Словенац - Душан Сернец) које ће заступати краља Петра II за његове одсутности из земље, тј. до одлука о унутрашњем уређењу државе које ће донети Уставотворна скупштина.
Ни краљ ни емигрантски политичари нису хтели да прихвате споразум Тито-Шубашић. Ослањајући се на америчку подршку, краљ Петар није хтео да потврди споразум и сменио је Шубашића јануара 1945. Са друге стране, Совјетски Савез је био заинтересован да се усвоји Београдски споразум. Иако је сматрала да споразум Тито-Шубашић не иде у корист емигрантској влади, Велика Британије је била заинтересована да истварење тог споразума, јер је схватила да ако Београдски споразум не буде реализован, да ће СССР моћи једнострано да да званично признање НКОЈ-у, чиме би пропали сви британски напори да у послератној Југославији задржи некакав утицај. Стога је Черчил присилио краља Петра да прихвати споразум, мада је схватио да из њега може проистећи мало шта у корист емигрантске владе. На Кримској конференцији је донесена одлука да се подржи заједничка влада, после чега је краљ Петар попустио и створена је. Након дуготрајног притиска од странке Британаца и Американаца да прихвати свршени чин или ће све одлучити и без њега, Петар је 2. март 1945. именовао намесничко веће и пренео сва политичка овлашћења на њих. Привремена влада ДФЈ је образована 7. марта на челу са Титом и Шубашићем као министром иностраних послова и добила је међународно признање.
У новембру, монархија је укинута референдумом, а Југославија се преобразила и током више од четири деценије остала једнопартијска држава под влашћу Комунистичке партије. Одлука о одрицању од својих ингеренција и преносу истих на намесништво и владу од стране једног броја историчара се сматра абдикацијом, док други сматрају да није никада абдицирао. У изгнанству је прво живео у Лондону са својом супругом (оженио се грчком принцезом Александром, 20. марта 1944) и сином Александром, рођеним 1945. Политички је био активан до смрти, тесно је сарађивао са српском емиграцијом. Последње године живота провео је у Америци. Био је на челу реду Светог Јована Јерусалимског.
После неуспеле трансплантације јетре, јер је боловао од цирозе јетре, умро је у денверској болници 3. новембра 1970. године, у коју је примљен под псеудонимом Петар Петровић. Сахрањен је у Цркви Светог Саве у Либертивилу (САД). Његови посмртни остаци су ексхумирани 17. јануара 2013. године са циљем да буду пренети у задужбинску Цркву Светог Ђорђа на Опленцу (код Тополе). По доласку у отаџбину његови посмртни остаци су почивали у дворској капели Светог Андреја Првозваног у склопу Двора на Дедињу. Државна сахрана четири члана породице Карађорђевић обављена је 26. маја 2013. на Опленцу. На његовој сахрани 1970. као и 2013. опело је служио исти свештеник Марко Тодоровић.
Рехабилитован је решењем Вишег суда у Београду од 10. јула 2015.
