Смрт цара Уроша

Рани мајка дијете Уроша.
ранила га и одранила га,
доранила до петнест година,
па га даје ујку Вукашину,
да га учи хитар лов ловити,
лов ловити по гори зеленој,
лов ловити по гори одити.
Не учи га ујко лов ловити,
ни одити по гори зеленој,
већ га води од јеле до јеле.
Бесједио дијете Уроше:
„Да мој ујко, Вукашине краљу,
не учиш ме хитар лов ловити,
лов ловити по гори зеленој,
лов ловити по гори одити,
већ ме водаш од јеле до јеле.
Одговара Вукашине краљу:
„Мој нећаче, дијете Урбше!
Ја те водим од јеле до јеле
до највише и најгранатије,
гди но има за одморе лада,
да сједнемо, да се одморимо,
и бијела љеба наједемо.“
Па сједоше под зелену јелу.
Урош једе љеба бијелога,
Урош једе, ујко га не једе,
већ он ода по гори зеленој,
па пребира отрована биља,
да отрује дијете Уроша.
Отрова га и сарани млада
под највишом и најгранатијом
у горици а брснатом јелом,
гди сједоше јести љеба б’јела.
Чека мајка дијете Уроша,
чека мајка три неђеље дана,
чека мајка три мјесеца дана,
чека мајка годиницу дана.
Не мож’ мајка сина да дочека,
већ се шеће у гору зелену,
шеће мајка од јеле до јеле,
свуда гледа, мотри и разгледа,
не би л’ сина дигод припазила.
Тражила га две године дана,
ал1 не нађе дијете Уроша.
Кад наврши трећу годиницу,
манастир је у гори спазила,
и у њему стара калуђера.
К намастиру дошетала мајка,
наслања се на та мала врата,
на врати је сузе проливала.
Излазио стари калуђере,
па беседи Урошевој мајци:
„Бога теби, незнана старице,
ниси л’ откуд Урошева мајка?“
Одговара мајка калуђеру:
„Јесам главом Урошева мајка,
д’јете тражим по гори зеленој,
д’јете тражим, ал’ ке могу наћи.
Беседио стари калуђере:
„Бога теби, Урошева мајко,
пођи мало у напредак, мајко,
па погледај на ту десну страну,
опазићеш понајвишу јелу,
понајвишу и најгранатију,
понајгушћи под њоме је ладак,
онде лежи дијете Уроше,
њега јесте ујко погубио,
погубио Вукашине краљу.
Бог т’ убио, Урошева мајко,
ако њега сузама полијеш,
ти се на њег’ гроктом насмејавај.“
Те је мајка речи послушала,
стара шеће мало унапреда,
погледала на ту десну страну,
опазила понајвишу јелу,
понајвишу и најгранатију,
понајдебљи под њоме је ладак,
ту угледа дијете Уроша.
Није њега сузом поливала,
већ се гроктом на њег’ насмијала.
Онде мајка Уроша видила,
и онде се Урош посветио,
те се само посвећено т’јело
назидану манастиру шеће,
онде легло санак боравити,
боравити и болне цјелити,
да је слава Богу великоме,
и Урошу угоднику своме.