СМРТ МИЛОША ДРАГИЛОВИЋА (ОБИЛИЋА)

Л'јепу шету пошетала Милица Лазаровица,
љуби Лазарова, 
и она ми шеташе, вишњега бога мољаше:
"Ти ме, боже, донеси на сваке на невољне
среће, боже,
ма ме немој дон'јети на јунака израњена, 
ер су мени, Милици, љуте ране додијале,
љуби Лазаровој".
И овако шеташе, вишњега бога мољаше;
срећа ти је донесе на један језер црне крви,
љуби Лазарову.
У језеру находи гиздава господичића
љуби Лазарова.
Ал' га иде Милица тврдом клетвом заклињати:
"А тако од рана, разбојниче, оздравити, 
кадно ми си, делијо, исред поља од Косова, 
знаш ли мени штогоди за л' јепу господу,
разбојниче добар?"
Али рањен јуначе госпођи одговараше,
љуби Лазаровој:
"Коју ми си господу у Косово отправила?" 
"И ово сам отправила Лазара господара,
туђинине један, и ово сам отправила и Милоша зета мога."
Али рањен јуначе Милици одговараше,
љуби Лазаровој:
"А давори, давори, Милице Лазаровице,
кога си отправила, веће нећеш причекати,
пунице моја!
А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића?
Не познаш ли, Милице, л'јепо лице, Милице, 
кад му лице с'јеваше како цв'јеће мјенделово,
а сад му је од рана и болести потамњело,
а пунице моја? 
Ово ти сам утеко са Косова рањен поља.
Ма те л'јепо ја молим, как' оно пуницу моју, 
да ми руке ти метнеш у свилене шпаге моје, - 
хоћ ми наћи у шпагу л'јепу од свиле махраму, 
у махрами, госпође, стотину златн'јех дуката, 
ку је везла махраму јединица ћерца твоја;
дукате ми понеси ти милосној ћери својој, 
од мене је поздрави, од тебе јој драго реци,
мојој вјереници:
Л'јепо те поздравља Милошу Драгиловићу, 
и л'јепо те поздрављам Милошу Драгиловићу,
моја вјеренице;
послах ти напокоње поздраве и рогатију 
(и још ми јој понеси мој пус' клобук камилови, 
који је млада дјевојка својом руком накитила),

и још тебе ја молим како драгу вјереницу:
ти ми имаш у двору пуста коња великога, 
храни ми ха у двору, дјевојко, осам дана,
вјеренице, 
а кад ми се изврши, дјевојко, осми данак, 
ти ми пусти коњица л'јепом зеленом планином, 
и њега ми ти покри' чистом свилом до копита, - 
ко пјешице узиде нека се на коња врже, 
и нека бога моли за душу за Милошеву".
Још хтијаше Милошу с пуницом говорити,
Драгиловић јунак, 
а ончас се бјеше с душоме раздијелио;
а она се вратила к своме двору бијелому,
љуби Лазарова.
Тужне гласе донесе јединици ћерци својој.
Кад је млада дјевојка своју мајку разумјела,
пуста коња хранила на пуно на осам данак';
коња бјеше пустила планиноме зеленоме, 
и још га покрила чистом свилом до копита.