У јеку борбе са далеко бројно надмоћнијим Турцима у Првом српском устанку, храбри војвода је положио свој живот и животе браниоца у олтар слободе. Експлозија је дигла шанац у ваздух, усмртивши браниоце али и 6.000 Турака који су упали у утврђење.

Синђелић се заједно са браниоцима налазио у најистуренијем од шест шанчева, којег су у налетима нападале хорде турских јаничара под командом Куршид паше. Браниоци су одолевали турским јуришима, али су ипак били бројчано слабији.

Увидевши да ће браниоци упркос херојској борби бити савладани, а складиште муниције освојено од стране непријатеља, славни јунак Стеван Синђелић је наредио да се складиште муниције дигне у ваздух.

Тим гестом, себе је заувек уписао у историју!

После битке, услед беса и у покушају да застраши српско становништво, по налогу Хуршид –паше, Турци су наредили да се на путу за Цариград од глава погинулих устаника озида кула, која је добила назив Ћеле-кула. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских јунака.

Пред Ћеле-кулом, враћајући се из Цариграда, застао је 1833. године француски песник и академик Алфон де Ламартин. Потресен записао је чувене речи:

“Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен – темељац независности њихове отаџбине … Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили„

Подсетимо се тока битке на Чегру.

Турци су напали 30. маја шанац Петра Добрњца. Наредног дана, 31. маја 1809. године,Турци су напали најистуранији шанац на узвишењу Чегар којим је командовао Стеван Синђелић. Бој се водио читав дан.

По причи очевидца Милована Кукића, “Турци су пет пута нападали, а Срби су их пет пута јуначки одбијали. Сваки су пут Турци били одбијени с великим губитком. Једни су Турци нападали, а други су преко њих ишли у напредак, и тако кад шести пут нападну испуне опкопе мртвима, живи преко њих навале у шанац и стану се са Србима бити пушкама, сећи и бости сабљама и ножевима.

Војници српски из других шанчева повичу да се Стевану иде у помоћ, али не дођоше у помоћ”, како прича Милован Кукић, “или што нису могли без коњаника или што Милоје Петровић није дао.

Кад Синђелић виде да Турци овладаше шанцем, појури магацину где је стајала муниција, потегне из пиштоља и запали барутану. Страховит пуцањ потресе сву околину, густи облак дима обави сав шанац. Стеван Синђелић, који је дотле тога дана доспевао свуда, све храбрио и свакоме помагао, долети у ваздух.”

Нека му је вечна слава!