Оно што су најављивали министар одбране Александар Вулин и “саборац” му, Горан весић, уочи митинга опозиције 13. априла, вероватно је незабележено у историји демократије – да власт штрајкује глађу јери м се не свиђа опозиција и оно што раде. Углас су рекли да вишем не могу да поднесу “свакодневно насиље опозиције И уништавање Београда”. То уништавање је вероватно било оно померање ограда, а насиље гуркање и гужва у РТС и пред Скупштином града. Од те идиотске замисли су одустали, али Аца није био лењ, па је сазваоиИ врх војске И саопштио да “никаквог државног удара неће бити”. Не зна се која је од ове три ствари била глупља, јер насиља није било, уништавања Београда још мање, а пуча је било само на филму. Ипак, оно што је једино било стварно је – тетка.

Биографија

Рођен је 1972. године у Новом Саду. 

Основну школу завршио је у Новом Саду, гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирао је на Правном факултету у Новом Саду.

 Био је помоћник директора маркетинга у фирми „Супер прес“ од 2000. до 2002. године. Након тога, био је директор маркетинга у фирми „Цолор пресс“ од 2003. до 2007. године, а заменик генералног директора „Цолор медиа интернатионал“ од 2007. до 2012. године. Био је колумниста листова Свет, Национал, Центар, политички коментатор Радио Индекса, одговорни уредник недељника Печат.

 Политичку каријеру почео је у Савезу комуниста-Покрет за Југославију (СК- ПЈ), где је дошао до места генералног секретара. Један је од оснивача Југословенске левице (ЈУЛ), где је био портпарол, као и заменик председнице Дирекције ЈУЛ-а. Био је и председник Југословенске револуционарне омладине. Године 1998. поднео је оставку на све функције у ЈУЛ-у, након формирања Владе СПС-а, СРС-а и ЈУЛ-а. То му се никако није допало, кажу да је на састанку ГО ЈУЛ-а изговорио: "Доста нам је ратних бубњева. Морамо се окренути дијалогу са Западом". Био је и против уласка СПО у Савезну владу, а непосредно пре бомбардовања нагађало се да ли је дао оставку, или је разрешен свих функција. Вулин је 2000. године основао Партију демократске левице, која је јуна 2002. године ушла са Демократском социјалистичком партијом Милорада Вучелића у колективно чланство СПС-а. Са СПС-ом се разишао 2006. године после афере "Кофер." Основао је Покрет социјалиста 2008. године и од тада се налази на челу те партије. Новембра 2010. године Покрет социјалиста је направио коалицију са Српском напредном странком, Новом Србијом и Покретом "Снага Србије". 2012. године именован је за директора владине Канцеларије за Косово и Метохију. Априла 2013, након што је Србија у Бриселу парафирала споразум са Приштином, најавио је оставку на ту функцију, али се касније предомислио. Након реконструкције Владе постао је министар без портфеља задужен за Косово и Метохију.

 После избора 2014. године постављен је на функцију министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. На тој функцији је остао и након избора одржаних у априлу 2016. Од 2017. године обавља функцију министра одбране.

(Извор: Истиномер)

 Иако је министар одбране Александар Вулин одустао од најављеног штрајка глађу, његова репутација политичара чију каријеру прате афере остала је нетакнута. За мало мање од две године, колико обавља посао министра одбране, својим поступцима привлачио је медијску пажњу, доводећи  у питање способност да обавља високу функцију на којој је.

 Тетка Канађанка

Прва афера у којој се спомињало његово име била је вероватно и најштетнија по његов углед. Три месеца пошто је ротирао места са министром Зораном Ђорђевићем, појавила се прича о тетки његове супруге из Канаде. Укратко, прича коју је објавио портал КРИК показала је да је Вулин у одговору Агенцији за борбу против корупције навео да је 205.000 евра за куповину стана у Београду позајмио од супругине тетке из Канаде. На овој причи се стало, пошто су сва тужилаштва која су била у додиру са овим предметом одустала од истраге.

На критике да није служио војни рок, Вулин је одговорио потезом који је добио још оштрије критике. И поред тога што по закону није могао да буде преведен у резервни састав, пријавио се, прошао лекарске прегледе и отишао на двонедељну обуку резервног састава. Пре тога, у два наврата је марширао са војницима, постављајући преседан за једног министра.

Изјаве министра Вулина заслужују посебан осврт. По потреби улазио је у вербалне сукобе са политичарима у Хрватској, БиХ, Косову… Део тог дипломатског речника искористио је у интервјуу који је недавно дао Вечерњим новостима: „… Конфликт са Шиптарима није и не може да буде замрзнут… У Отоманском царству је постојала казна – везивање за мртваца. Окренути лицем ка лешу, везаних руку и ногу, сваки покрет је и покрет мртваца, и тако док жив човек везан за мртваца не полуди. Што пре се  откинемо од Шиптара, пре ћемо почети да живимо. Ако нећемо, па срећно нам целовито и независно Косово.“ Између осталог, оваква реторика довела је до тога да Хрватска забрани Вулину улазак у земљу.

Према речима Срете Малиновића, генерала авијације у пензији, Александар Вулин својим понашањем срамоти себе, систем одбране и државу.

– Његова најава да ће штрајковати глађу због насиља опозиције је велика срамота за државу. Ти његови скечеви јесу намењени домаћој публици како би се скренула пажња јавности, али они нам урушавају углед споља. Ко сматра озбиљном државу чији систем  одбране предводи кловн, наводи Малиновић.

Репутациона штета у иностранству није, према Малиновићевим речима, једина последица Вулинових наступа. Као један од разлога масовног напуштања кадрова из Војске Србије он види управо министрово понашање.

– Тешки услови и мала плата некако могу и да се надокнаде. Али, оном ко је спреман да да живот за отаџбину, част је једина ненадокнадива имовина. Велики број професионалних војника је због оваквог министра отишао, јер не желе да их ико понижава. Они том човеку морају да салутирају, закључује Малиновић.

(Извор: Време)

 Човек с инстинктом

Мада се говорило да је човек од поверења Мирјане Марковић, Вулин је 1998. поднео оставку на све функције у ЈУЛ-у и напустио странку. У то време "Наша борба" пренела је гласине да је то учинио због противљења коалицији са Српским покретом обнове, али и љутње што је после републичких избора морао да препусти место у парламенту професору Владимиру Штамбуку, иако је на листи био боље пласиран од њега. Од када се прошле године вратио на велику политичку сцену, више пута је изјавио да је ЈУЛ напустио "зато што је та странка изневерила свој програм и постала маска за богаташе који су седели у њој", додајући да се "разишао са странком и напустио власт из принципијелних разлога, што и није баш уобичајено у домаћој политици". С обзиром на то да су Милошевићи, СПС, ЈУЛ и пратећи сарадници пали са власти 5. октобра 2000. године, биће да је Вулин имао добар политички инстинкт, јер приликом тог пада није био у првим редовима.

 Шамари и револуција

у крилу СПС-а Вулин је провео четири године, од 2002. до 2006. Био је међу онима који су 2003. покушали да спрече хапшење Веселина Шљиванчанина и сукобили се са полицијом, због чега је био и у притвору. "Када је мени полиција приликом хапшења Шљиванчанина рекла да се померим, ја то нисам учинио. Јесу ли пуцали гуменим мецима? Јесу. Јесу ли ме поливали водом из шмркова? Јесу. Јесу ли ме тукли? Јесу. Јесам ли се жалио због тога? Нисам. Не иде се у револуцију а да не добијете ниједан шамар. Ја сам током протеста деведесетих јасно позвао грађане да не нападају полицију, а полицију да не реагује на начин на који је то чинила, и осудио свако насиље", изјавио је прошле године Вулин.

 Уредник наркоман

Покрет социјалиста, странка чији је Вулин председник, у саопштењу је назвала Стевана Дојчиновића, уредника КРИК-а, наркоманом који мрзи свакога ко се бори за Србију. „Није тајна да је Дојчиновић плаћен из иностранства за сваки текст којим напада Вулина, а није тајна ни да узима наркотике“, стајало је у саопштењу. 

У ову причу укључила се и премијерка Ана Брнабић тврдњом да „разуме емотивну реакцију министра“. Низ новинских текстова писан је претходне две године о односу министра Вулина и војничких униформи. Најпре је критикован због  тога што је носио униформу коју закон не познаје, а затим је јавно доведено у питање ко је дозволио Вулиновом куму, власнику телевизије Пинк Жељку Митровићу да обуче учеснике једног ријалити програма у војничке униформе.

 Саборац ме одговорио

"Јутрос сам имао прилично дуг и не увек тих разговор са председником Александром Вучићем. Нас двојица смо саборци из деценија озбиљне и упорне опозиционе борбе против ДОС-овог режима. Ми смо саборци. Као сви саборци умемо и да се не слажемо, умемо и да мислимо другачије. Ја му верујем, јер је човек коме Србија апсолутно верује. Верујем и у његове процене зато што је човек који без сваке сумње добије све изборе својим именом и презименом. Зато сам јутрос прихватио сугестију свог саборца, свог коалиционог партнера и човека који је први у ланцу командовања војском Србије, да одложим свој штрајк док то не почну, или ако то почну да раде и други. Ја сам, као што знате, спреман увек и увек сам спреман за борбу.

Ово је процена врховног команданта Војске Србије да као министар треба да будем ту где јесам. Послушаћу. Не лако, не са великим ентузијазмом, али послушаћу јер је то човек коме верујем и човек коме Србија верује, што је, наравно, и далеко важније. Свима онима који су потрошили јучерашњи дан надајући се мојој скорој и надали се болној смрти, желим да се извиним што им то нисам омогућио.

 Више среће други пут, сигуран сам да ћете устрајати у нади да ми се то ипак једног дана и деси. Хвала вам на великом ентузијазму, на мржњи коју сте показали, хвала вам свима вама који сте се тако усрдно надали да ће ово ипак бити мој физички и мој биолошки крај. Мораћу да вас разочарам овај пут, жао ми је што нисте добили то што сте тражили, али сигуран сам да ћете наћи већ неки други начин да пожелите и мој биолошки нестанак."

(Извор:Тањуг, 12. 4. 2019.)

Амбасадорова доња леђа

"Жао ми је што амбасадор Скот своју бахатост није покушао да покаже на неком догађају са председником Вучићем, јер би тада наглавачке летео из Владе. Али бар је Србија могла да види ко се бори за Србију, а ко мисли само на своја доња леђа".

(Извор:Танјуг, 15.10.2018.)

 Судска казна

Пресуда против министра одбране Александара Вулина као одговорног у Министарству одбране због тога што се Војнобезбносна агенција оглушила о Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, јер организацији Црта није доставила тражене информације од јавног значаја била је једна од тема јучерашње седнице Народне Скупштине.

Подсетимо, информације које је Црта тражила односе се на инцидент који се догодио на углу улица Бирчанинове и Светозара Марковића током одржавања Параде поноса у Београду 2014. године, а у који је осим Андреја Вучића и Предрага Малог била укључена и Војна полиција. Министарство одбране – ВБА није у року предвиђеним Законом доставило тражене информације, нити је донело решење којим је захтев одбијен.

Због тога је Прекршајни суд донео пресуду којом се Александар Вулин као одговорно лице у Министарству одбране кажњава са 10.000 динара.

 Елем, народна посланица Мариника Тепић упитала је министра унутрашњих послова Небојшу Стефановића “због чега је у Србији правда селективна, с обзиром да министар Вулин не поштује законе републике Србије“.

“Од вас ме занима министре, да ли овако разумете поглавље 24, да ли овако разумете транспарентност рада Владе републике Србије и њених органа?“, питала је Тепић Стефановића.

С обзиром да се, како је рекао, нашао прозваним и да има право да и сам одговори на питање, упркос томе што није било њему постављено, Вулин је посланицима и грађанима поручио “да ће се увек заложити за то да човек који ради за ову државу буде заштићен“.

У своју одбрану је рекао "да је за њега несхватљиво да му неко тражи име оперативца ВБА који је сачинио извештај, да извештај садржи имена сведока". Како је интерпретирао, неко од њега очекује да преда човека који је нешто радио, како би сутра тај човек излазио пред суд неке јавности.

И министар Стефановић коме је иницијално питање и било постављено покушао је да оправда свог колегу из Владе тврдњама да је неко тражио имена и презимена оперативаца који су радили на случају.

“Шта су мотиви неког да зна ко је оперативац који је саслушавао неког, његово име и презиме? Шта ће то новини, истраживачком центру? Зашто они желе да објаве имена тих људи? Осим ако не желе да утичу на политички начин на сам процес који је у току. Није ово завршен и окончан поступак, донета правоснажна пресуда… И као министар је стао је на страну војника. Стао је на страну професионалаца и људи који су у војсци 20, 30 година. Они су тако проценили, он је стао уз своје војнике. Честито. Ја бих тако урадио”, одговорио је Стефановић на посланичко питање о пресуди Вулину.

Да ли је, међутим, од Војнобезбедносне агенције уопште тражено да јавности достави име оперативца који је сачинио извештај о самом инциденту и имена сведока који се налазе у извештају?

По ономе што пише у Пресуди Прекршајног суда, организација Црта такве информације уопште није захтевала.

Наиме, у пресуди је јасно наведено да су предмети захтева били: укупан број задржаних података које је ВБА захтевала од других органа и то само нумерички приказ (табелица са бројем) без било каквих копија и других околности који би могли да угрозе личне податке и копије документа које поседује ВБА, а која се односе на инцидент који се догодио на углу Бирчанинове и Светозара Марковића током одржавања параде поноса 2014. године.

(Извор: Истиномер)