Од шверцера шунки и перача прозора до тајкуна и политичара. Необична животна прича тајкуна пореклом из Истре сумњиве пословне биографије свакако заслужује озбиљнију анализу. Не дешава се тако често да обичан студентски зврндов осредњих интелектуалних способности, који је побегао из домовине да би избегао војну службу у земљи захваћеној ратом након каријере шверцера шунки из Чешке и перача прозора по Лондону постане најмоћнија особа у држави коју је тако срамно и безосећајно оставио на цедилу када јој је било најтеже – захваћеној ратним вихором,санкцијама,бомбама…

Биографија

Рођен је 22. фебруара 1967. у Земуну. Родитељи отац Душан, рођен у селу Очигрије, поред Дрвара (Општина Дрвар). Мајка Јованка (девојачко Грбић), рођена у Бачком Брестовцу, пореклом из Лике са Плитвичких језера. Оба родитеља медицински радници. Отац завршио вишу медицинску школу, мајка била лаборант. Деда по оцу је Драган, по којем сам ја и добио име, а баба Ђука. Деда по мајци је Војин, а баба Анка. Мајчина фамилија је у колонизацији после Другог светског рата насељена у Бачку.

Порекло презимена: По тврдњама старих, Ђиласи су Хрвати који су у Босну дошли из Истре, да би у неком тренутку део њих отишао у Црну Гору. Занимљиво је да се место у Црној Гори, где су живели Ђиласи, зове Подбишће, а тако се зове и део око Бихаћа. Наравно, црногорски Ђиласи тврде да су сви Ђиласи потекли од њих, али то није тачно. Ђиласа је било мало и на Косову, али их тамо одавно нема. Вероватноћа да су Ђиласи српског порекла равна је нули јер Срби никада у својој историји и сеобама нису насељавали Истру.

Ожењен Ивом са којом има ћерку Ану. Из брака са Милицом Делевић има ћерке Софију и Јовану.

До 12 године живео у Земуну где је похађао основну школу „Петар Кочић“, а онда прешао на Нови Београд у ОШ „Владимир Илич Лењин“. Прве две године средње школе завршио у Земунској гимназији, а онда прешао у 9. београдску, математички смер. Диплому авиоинжењера стекао на Машинском факултету, а за време студија остао упамћен као један од студентских вођа који се супроставио Слободану Милошевићу.

Као авиоинжењер није никад радио већ се посветио новинарству на популарном Радију Б92, где је био уредник у информативној редакцији. По окончању новинарске каријере ушао је у маркетиншке воде, као медија директор у агенцији „Saatchi & Saatchi“. Потом одлази у Праг (Чешка) и тамо са неколицином пријатеља отвара фирму. У Београду започиње бизнис 1. јануара 1998., а „Мултиком груп“ (Multicom group), у којем је сувласник, данас је једна од водећих маркетиншких фирми у региону. У политику је ушао 2004. када постаје члан Демократске странке, у којој је данас потпредседник и заменик председника. За градоначелника Београда је изабран 19. августа 2008. године.

Успон (Из Архиве)

Причу о бившем градоначелнику Београда Драгану Ђиласу, могуће је написати на много различитих начина, али токови његовог успона, од скромног студента до будућег вође (који је, изгледа, спреман да замени овог, још увек важећег) увек воде у једном правцу: новац, моћ, слава. Управо тим редом и никако друкчије. То потврђују и нови и стари прилози за његову биографију

После Другог светског рата неко је питао Мирослава Крлежу зашто није отишао у партизане, а био је познати левичар. Крлежа је слегао раменима и рекао да му је било свеједно ко ће га убити. Да ли Дидо (Кватерник, усташки главешина у НДХ-а) или Ђидо(Милован Ђилас, народни херој, а потом дисидент и најславнији непријатељ тадашњег режима).

Од када се и “голим оком“ видела оронулост и здравствена онеспособљеност бившег српског председника Бориса Тадића, почеле су и шпекулације ко ће у ДС-у наследити овог диктатора. У ДС-у постоји више фракција, али бивши градоначелник Београда Драган Ђилас је, по свему судећи, фаворит. Постао је и заменик председника ДС-а, а и председник је градског одбора ове странке, председник је Кошаркашког савеза Србије… Једном речју, добијамо новог Тита, односно новог Бориса Тадића.

Јер, како изгледа, председник ДС-а и његов заменик су иста душа у два тела. Обојица су страсно опседнута новцем, влашћу…

Пријатељи Драгана Ђиласа, боље рећи његове пријатељице из ноћног живота, кажу да господин Ђилас има на рамену истетовираног белог медведа који седи на санти леда! Психолози, свакако, могу да одмах схвате о каквој је личности реч.

Тадић и Ђилас имају исту ћуд. Обојица су насилни типови, што ће постати јасније детаљнијим ишчитавањем њихових метода освајања власти. Док је Тадић „у име народа“ са својим свитом пељешио свуда по Србији, Ђилас, је такође „за добро Београда“, немилице таманио градски буџет.

Кад је  градоначелник Београда Драган Ђилас ушао у такозвану високу политику 2004. године, читава новија историја Демократске странке, у чије је чланство ушао као „високи функционер“, била је завршена. Промењен је претходни режим, убијен је вођа победничке коалиције из октобра 2000. године, а процес криминалне приватизације био је у свом климаксу.

Зашто Ђилас није ушао у Демократску странку за време покојног Зорана Ђинђића, да ли је нови председник странке тражио „свога Чеду“ па га је нашао у њему, или је сам Ђилас, осетивши да Тадић окупља „ђаке и омладину“ осетио тренутак да наплати „статус првоборца“? Одговоре на ова питања треба потражити у свему што се након његовог учлањења у Демократску странку десило. Јер, дела говоре више од хиљаду говора…

Ипак, једно је сигурно. У наставку Ђиласовог успона према врху, управо онај детаљ о разбукталој ломачи транзиционог бандитизма, мора да је пресудио код његове одлуке да „пристане на понуду која се не одбија“. Јасније речено: прилике су биле идеалне! Заправо, у подели плена међу освајачима власти, Ђилас је мало закаснио, па га је запало оно што још није било заробљено сасвим: рекламни простор на најскупљим телевизијама! На који начин, у доброј мери је познато, али је претходно добро знати и то до којих граница је овај човек постао један од кључних господара српске садашњости (а како му амбиције говоре – и будућности)…

Време је показало: кад се једном докопао моћи и власти, Ђилас није успевао да прикрије свој аутократски карактер, па је данас видљиво са свих страна како форсира култ своје личности, и све што иде уз то, насупрот невештом сценарију, да себе представи као „народног градоначелника“.

И бројне чињенице говоре у прилог томе. На пример, у раним данима своје владавине Београдом, донео је неки пословник о раду градског већа којим је опозицији било онемогућено да усмено на почетку седнице, путем овлашћеног представника предлагача, образложи предлоге измена или допуна дневног реда (па је то касније тешком муком исправљено). Ипак, и даље важи неписано правило да градска скупштина већину најважнијих тачака дневног реда, на предлог већа којим председава градоначелник, доноси по скраћеном недемократском поступку, без расправе!

Почео је Ђилас да говори и војним речником па све чешће помиње „командну одговорност“! Стање градских система углавном је лоше, рад Скупштине града је пример бесмисла, јер унапред донете одлуке које спроводи његов „менаџмент“ треба само „акламацијом“ усвојити без много расправе. За време његове досадашње владавине дешавало се свашта, па и бројни сукоби интереса, кршења разних закона, корупционашки скандали и друге афере у здравству, покушај масовне пљачке грађана наплатом непостојећих дуговања предузећу Инфостан, дословно развлашћивање приградских општина, масовни долазак плаћених партијских функционера у извршној власти града и градских општина, али и у управним и надзорним одборима градских и општинских предузећа…

Коначно, и сам Драган Ђилас се, у својству градоначелника, налази на врху пирамиде оних који су у сукобу интереса (уствари, обрнуто, он је своје интересе хармонизовао!), јер је стекао огромно богатство тек од како је ушао у политику 2004. године.

Мало о Ђиласовом лику

Један његов противник незгодног језика и аналитичар његовог успона описао га је овако:

„…По свом положају, он нема такве терете и одговорност као његова браћа по злочину, са вишег нивоа власти и не среће се са тако великим и нерешивим проблемима. Такође, због свог богатства и директне контроле над медијима, у прилици је да себи обезбеди повлашћенији положај него други појединци режима…

Драгана Ђиласа слободно можемо назвати београдским Саруманом (лик из Толкиновог Господара прстенова), господаром жутих београдских Орка. Са једне стране – јавно – слаткоречив, умиљат, љубитељ залуталих голубова, ромски цар, мостоградитељ, very straight gay, пардон, guy – but not gay at all (укратко, „здрав“ и није „настран“, прим. ред.).

Са друге стране, не баш тако тајно – мултимилионер у еврима, у сукобу интереса као власник бројних фирми, власник великог и малог брата, лиценци за фастфуд бракове и провинцијски квазисвингерај, псовач танких нерава (на седници града, јавно, најпогрднијим изразима извређао једног одборника), несвикао на критику и супротно мишљење.

…Једина разлика између републичког и градског нивоа власти је та што је Ђилас злоупотребом свог положаја и моћи (новца) успео да уништи опозицију у граду Београду (пре свега СРС, коју је приволео да буде саучесник у власти лукративним учешћем у управним и надзорним одборима предузећа и установа Београда, што звучи невероватно). И, још важније, успео је да под тоталну контролу стави све медије који извештавају о градским темама. Дакле, Ђилас је успешнији од Тадића у фалсификовању стварности, и то је све. Није ни чудо јер је управо он уз Шапера и Крстића, главни фалсификатор стварности у Србији. Наравно, када то ради само за себе, Ђилас је успешнији него када ради за Тадића…“

На овом месту не треба заобићи ни неке од кључних црта његовог карактера које говоре да је реч о неописиво славољубивом човеку, што говоре мучне сцене почасти које му приређују компромитовани министри и удворице разних калибара. Тако му је ове године, на дан 1. априла, „…у оквиру обележавања Дана омладинских радних акција“ (!) уручено признање „за укупну бригу о граду и пројекат изградње моста преко Аде Циганлије“! А, какве то везе има Драган Ђилас са пројектом оног скандалозно скупог моста и зашто награда за пројекат који није његов, то није ни било важно, јер је са радошћу примио награду (а то је ваљда и био смисао догађаја). Међу бројним свечаностима које је Ђилас уприличио у своју част, била је и она већ заборављена, кад му бивши министар здравља Томица Милосављевић уручује признање „…за одговорно поступање града Београда у примени Закона о заштити становништва од изложености дуванском диму“! Примио је Ђилас ово одличје из руку човека који је у његовом мандату спровео читаву кампању против Градског секретаријата за здравство, током које су откривани корупционашки скандали у београдским домовима здравља и клиничко болничким центрима (а челници тих установа похапшени и изведени на суд). Ваљда је код Ђиласа добро дошао свако ко велича култ његове личности, другог смисла нема његово уживање у наградама и почастима.

Мора да је његов психолошки профил имала у рукама америчка амбасадорка у Србији Мери Ворлик кад је њеним залагањем добио награду за „реформатора године“ од организације НАЛЕД (National Alliance for Local Economic Development), која има енглески назив а послује – само у Србији! Мада је НАЛЕД у својим оснивачким актима искључиво локална НВО са великим „визијама“, та организација ?? углавном финансирана из америчке Агенције за међународни развој – УСАИД. Ђилас је добио награду непосредно након што је добио надимак „Дрвосек“, после сече платана у најдужем београдском булевару. Повод је, очито, био далеко мање важан од саме награде…

Верни слуга

Тешким батинама један грађанин Гроцке је платио своју веру у, Уставом Србије, загарантовану слободу јавног изражавања политичког мишљења. Наиме, негде током 2008. године, кад су Драган Ђилас и Борис Тадић заједно ишли у обилазак ове приградске општине, шездесетогодишњи Милан Марчета, који се том приликом затекао на улици, добацио је Тадићу: „Свака част вама, председниче, али што сте повели овог лопова?“ (показујући руком на Ђиласа).

Само пар минута касније, Александар Бијелић, некадашњи возач покојног премијера Зорана Ђинђића, који је тог дана био у пратњи Ђиласа и Тадића, показао је своју „идеолошку свест“ и оданост култу личности тако што је несрећног Марчету оборио на бетонску ограду, а онда га тукао песницама по глави, све док га дословно није унаказио! Мада је Марчета запомагао, звао у помоћ, присутна локална полиција се није ни померила. Знатно касније, један позорник је осетио потребу „да објасни ствар“, па је рекао : „Знате ли ви ко је он? Не смемо на њега…“

Одмах потом, демократска пропаганда је Марчету одмах прогласила „алкосом, провокатором и радикалом који је сам себи разбио главу“. Није дуго прошло, заправо, већ у септембру 2009. године, овај, до тада анонимни табаџија, шофер и телохранитељ, привремено унапређен у помоћника градоначелника, постаће менаџер у градској влади Београда под командом Драгана Ђиласа. Укратко, оданост на делу је била и конкретно награђена!

Иначе, Александар Бијелић је рођен 1975. године у Карловцу (Хрватска), а у Србију се доселио као несвршени средњошколац (тамо је после основне школе уписао математичку гимназију, а 1993. године у Београду био матурант Девете београдске гимназије). У јавно доступној биографији пише да је „стекао звање дипломираног менаџера“.

Бијелић је муњевитом брзином мењао послове и улоге, али увек и непогрешиво слепо следећи своје демократске шефове… Тако је за кратко време „прошетао“ од личног возача покојног Зорана Ђинђића (био је и један од сведока на суђењу за његово убиство, тврдећи да је постојао и трећи хитац, прим. ред.), па преко функције извршног директора ЕП 2005, предузећа које се бавило организацијом Европског првенства у кошарци, директора маркетинга Фудбалског савеза Србије, координатора изградње обилазнице око Београда у Канцеларији за Национални инвестициони план, помоћника градоначелника Београда и, коначно, градског менаџера! То може само у Демократској странци! То може само у Србији. Тај сан не би остварио ни у једној другој Америци! У никад написаној брошури за брзо стицање каријере, новца и моћи, под насловом „Сви Ђиласови људи“, овај човек би свакако заслужио да буде проглашен првим до првога.

Поново о Ђиласу

На тетоважи на левом рамену Драгана Ђиласа бели меда (крволочни убица животиња и људи) седи на санти леда. Да ли ће још нешто и неког уловити бели меда, или ће једног дана неко способнији, и примени законитости доследан, уловити белог меду (Ђиласа) и ставити га у кавез, верујемо, брзо ће се сазнати, јер манадат овој власти, која, иначе, само што није пала, истиче следеће године. Дотле ће Драган Ђилас остати само немилосрдни ловац. Али на новац.

Они који познају г. Ђиласа, кажу да је он “народски човек“. Воли да слуша турбо фолк. Обожава да иде у кафане у којима пева извесни Џенан. Пријатељи су га, као значајног човека, упознавали са младим Пинковим глумицама из провинције. Једна од њих је, у веселом стању, описивала друштву да Ђилас обожава да му руке и ноге буду везане, а милоснице да га потом шибају голог, док би он, покуњено викао да је бели меда добар и да спава. На санти леда. Жив је човек, рекли би његови следбеници. А вођа је увек драг и мио.

Као и сваки добро организован властодржац, и Ђилас се потрудио да пронађе свог омиљеног академика. Нашао га је у времешном Николи Хајдину коме је дао статус духовног оца гламурозног моста преко Савског језера (који, по свему судећи, има симболичну улогу у развоју српске демократије, јер долази ниоткуда и води никуда!). Али, без обзира што је у деветој деценији живота, Хајдин се одлично сналази у лукративним пословима Ђиласовог „градског комитета“, па је тако преко фирме свога сина у Швајцарској успео да наручи и специјалне завртње, отпорне на све и свашта, али толико скупе да стручњаци процењују да је њихова вредност – близу једне четвртине моста!

Како је Драган Ђилас, нови градоначелник Београда, постао милионер и на чију штету ?

Бивши градоначелник Београда Драган Ђилас нашао се одмах након избора на ову дужност у сукобу интереса. Његовим приватним фирмама је истог тренутка скочила вредност, могућности његовог даљег богаћења постале су неограничене, а срећа оних који су га бирали бесконачна. Али, како је Ђилас постао милионер, какве су му стварне амбиције и чиме је заслужио поверење бирача, тема је којом ће се његови противници, али и његови садашњи пратиоци тек бавити…

Биографију градоначелника Београда Драгана Ђиласа могуће је читати на више начина. Службени део говори о младом и успешном човеку чија слава тече од 1991. године и његовог сусрета са Слободаном Милошевићем у својству представника побуњених студената против ондашњег режима. Реченицом која је обећавала: „Председниче, поднесите оставку, учинићете велику услугу српском народу“, ступио је Драган Ђилас на јавну сцену Србије, не скидајући се са ње до данашњих дана.

Неслужбена биографија новог градоначелника говори нешто друго. Као у већ виђеним приликама током наше необичне прошлости, и Ђилас је „пао“ на наплати првоборачких потраживања.

Данас невероватно звучи да је овај човек примљен у Демократску странку тек 2004. године, да је одмах постао члан Извршног и Главног одбора, и да је од 2004. до формирања Владе Републике Србије 2007. обављао је функцију директора Народне канцеларије председника Републике, да је од маја 2007. до јула 2008. године био министар у Влади Републике Србије задужен за спровођење Националног инвестиционог плана.

Претходно је на Скупштини Демократске странке 18. фебруара 2006. изабран за члана Председништва за регион Београда, а јуна исте године изабран је и за председника градског одбора.

Одговор на питање зашто га није било у високој политици раније лежи у његовој преговарачкој стратегији. Тачније, његовом трговачком духу. Док је чекао да му „нарасте цена“ у Демократској странци, прибављао је себи материјалну логистику. Јашући на мутним водама Петог октобра, већ 2001. године, грађанин Драган Ђилас оснива фирму Дајрект медија. Нешто раније, имао је маркетиншку агенцију Овејшн, са којом је и ушао у рекламни простор медија у Србији користећи свој „првоборачки статус“ и благонаклоност неколицине интересних група и макар једну од бројних страних „обавештајних заједница“. Није Ђилас имао новац, него је имао дар за математику. Тај дар препознали су његови политички ментори, па му широм отворили врата медија. Како би друкчије, од оснивачког улога на рачуну своје прве агенције, не већем од пар хиљада евра, за неколико година постао један од најбогатијих људи у Србији.

Тек 2005. године, кад је већ било извесно да је „оверен“ и на менаџерском терену, основао је такозвани пословни систем, компанију Мултиком гроуп, са оснивачким улогом од близу 1,5 милиона евра, или 49 одсто власништва. У састав Мултиком гроуп ушла је његова фирма Дајрект медија и фирма Емоушн продакшн, која има лиценцу за све „ријалити шоу“ програме водећих српских телевизија.

Мултиком гроуп је основан 2005. године, а оснивачи су били Драган Ђилас, Драгослав Илић и Небојша Гарић. Ђилас је уложио око 1,4 милиона евра, Илић 1,3 милиона, а Гарић око 200 хиљада евра. Мултиком гроуп је већ 2006. године зарадио тачно 55 милиона евра, чиме је ушао међу неколико најпрофитабилнијих фирми, а Драган Ђилас постао један од најбогатијих људи у Србији!

Мултиком гроуп није крила од јавности да је 2006. године зарадила 55 милион евра, него је обзнанила и да је Ђиласова Дајрект медија у истом периоду имала укупан приход око 43 милиона евра! Део Мултиком гроуп чине и Овејшн адвертајзинг и Спаркивентпромоушн, чији је приход 2006. године био око четири милиона евра.

Током 2007. године Ђилас је зарадио 83,8 милиона евра, а приход његове компаније повећан је за скоро 50 одсто у односу на протеклу годину. Тада коначно и креће у трку за градоначелника Београда, након залудног министровања (без портфеља) и никад умрле жеље да буде председник српске владе. Коначно, у пролеће 2008. године, резултати избора за градоначелника Београда још једном су показали шта грађани мисле о демократским пљачкама. Велики број разочараних учесника у свргавању претходног режима, који су све наде полагали у препород државе демократским путем, доживели су да многи самозвани протагонисти тог процеса бесрамно збрињавају себе и своје ближње о трошку државе и народа, да пљачкају и отимају, да руше тамо где би требало да граде, а да граде тамо где законом није дозвољено. Управо је Београд пун таквих примера.

Такозвана Народна канцеларија коју је основао Председник републике, а водио Драган Ђилас, претворила се у спрдњу са грађанима. Јавност никада није сазнала да ли је ова неформална институција решила неки озбиљан проблем, утицала на промену неких наопаких законских решења због којих пате грађани, обзнанила постојање корупције, заштитила нечију имовину од пошасти криминалне транзиције…

Но, Ђилас је, отварајући широм Србије испоставе Народне канцеларије, стварао паралелне одборе Демократске странке и ширио своју „базу“ користећи ову буџетску установу за личну промоцију, што му је било од користи и у приватним пословима које води. Чега год се Ђилас дохватио, било је њему лично од користи. Монопол који данас има над медијским простором у Србији почео је да шири и на друге државе у региону. На званичном сајту његове компаније то је поносно истакнуто. Анемичне институције попут Антимонополске комисије не могу Ђиласу ништа. Његова слобода да бира кога ће да рекламира и ко му је приоритет, створена је противзаконито. Зашто је баш Ђилас добио право да продаје телевизијске секунде на државној телевизији, зна њен бивши директор Александар Црквењаков, али и онај други Александар Тијанић.

Било је за очекивати да тај монопол има на телевизији Б92 чији је био суоснивач, али доћи у РТС са идејом монополске позиције у послу продаје рекламног простора, могао је само неко ко је имао политичку сагласност и одређене концесије према „ослободиоцима“ ове информативне установе.

Осим контроле електронског простора, нови градоначелник је човек чије су градитељске амбиције очигледне. До сада испољени карактер овог човека показује склоност према тоталитарним режимима, упркос његовим демократским заклетвама. Идеалан као активиста командне економије, као што је био Алберт Шперу Хитлеровој Немачкој, лако је претпоставити да би својим знањем и енергијом беспрекорно опслуживао дириговане режиме. Али, чак и у овој савременој српској анархији, амалгаму селективне демократије и пропале аутократије, Ђилас се сналази одлично. Има га и на земљи и на небу. Понекад и у блату.

Чувени су његови телевизијски обрачуни са бившим министром за капиталне инвестиције Велимиром Илићем, у којима га је Илић редовно називао лоповом и преварантом, разобличавајући његове пословне и политичке манипулације, који су одједном престали. Нити Илић више помиње Ђиласа, нити Ђилас о Илићу проговара. У блату српске транзиције, није ред нарушавати равнотежу пословних интереса.

Ђиласова благајна

Фирма Драгана Ђиласа Дајрект медија заступа компаније Теленор, Хенкел, Бајерсдорф Хамбург, Апатинску пивару, Бамби, Нектар, Лореал, Књаз Милош, Подравка, Штарк, Крафтфудс, Делта ДМД, Фриком, Имлек, Банка Интеза, Ефес Вајферт, ЕФГЕуробанк, Џонсон и Џонсон и многе друге. У послу оглашавања, Драган Ђилас је данас апсолутни монополиста у Србији. Чак 55 одсто целокупног рекламног тржишта ове земље налази се у његовим рукама. Пре него је Ђилас и званично ушао у политику, владао је добрим делом медијског тржишта. То је током протеклих предизборних кампања знао добро да наплати и политичким савезницима и политичким противницима.

На личном рачуну ништа а у фирми свашта. Да је „имовинска карта“ Драгана Ђиласа објављена током његове предизборне кампање за градоначелника Београда, питање је како би се на тим изборима заиста провео. Овако, невешти графити земунских радикала на којима је писало „Ђилас тајкун“, деловали су више као приземна интрига, која му је уствари помогла да себе јавности представи као способног и поштеног човека.

Истине ради, ствари овако изгледају: Ђилас, званично, поседује стан на Врачару величине 110 квадратних метара, уштеђевину од 799 евра и око милион динара, аутомобил СААБ из 2003. и власништво у фирмама Мултиком (50 одсто), ББДОСарајево (48 одсто), МДИ интернационал Праг (28 одсто). Његова супруга има кућу од 250 квадрата на Сењаку и аутомобил цитроен Ц3.

Наравно, иза процената и удела крију се огромне паре. Укупна финансијска „тежина“ Драгана Ђиласа износи најмање 50 милиона евра, што у покретној, што у непокретној имовини, што у перспективним пословима увезаним са политичким положајем на коме се налази.

Ђилас против Ђиласа. Кад је Демократска странка и званично изгубила на децембарским парламентарним изборима 2006. године, Драган Ђилас је поднео неопозиву оставку на место председника Градског одбора Демократске странке због лоших изборних резултата, упркос тврдњи страначких колега да је то „најбољи резултат у историји ове странке“. После месец дана изабран је нови председник градског одбора Демократске странке Београда. Једини кандидат за ову функцију био је опет Драган Ђилас! Његова прећутна сагласност схваћена је у странци као лична кандидатура. У овако „жестокој конкуренцији“ победа је била неизбежна.

Прозор у свет. Својевремено је Драган Ђилас, бранећи се од неугодних новинарских питања о пореклу његовог новца, испричао много бољу бајку од оне којом је нацију успављивала Мирјана Марковић у вези са „Марковим гајбицама“. Наиме, Ђилас је том приликом поносно тврдио како је први озбиљан капитал стекао перући прозоре у Лондону.

Јаке везе и априлске тезе. У априлу месецу ове године истицао је Ђилас потребу сарадње Београда са Железницама Србије, у својству кандидата за градоначелника, тврдећи да ће средства бити обезбеђена из градског буџета. Истовремено је током обиласка општине Раковица рекао да за изградњу прве линије метроа од врха Булевара краља Александра до Земуна треба око четири године па додао: „Људима из удаљенијих делова града много би значило да имају јаку везу са центром и да тај воз иде на 40 минута“.

Орач или летач? Да ли је Драган Ђилас студирао на Машинском или на Пољопривредном факултету (смер Пољопривредне машине)? Питање би свакако било бесмислено да у званичну верзију није посумњала његова бивша колегиница са Пољопривредног факултета С.Д. категорички тврдећи да је њен бивши колега Драган Ђилас студирао „паорске науке“, смер „паорске машине“, а не Машински факултет, смер ваздухопловство.

Како Ђилас плете паукове мреже ?

У августу 2006. године Телеком Србија, Дунав осигурање, ДДОР Нови Сад, Југопетрол, НИС и многе друге државне фирме добиле су налог из врха власти да одмах обуставе рекламирање преко агенције Дајрект медија, чији је власник Драган Ђилас, директор Народне канцеларије и члан Председништва Демократске странке. Ова одлука у самом државном врху уследила је пошто је финансијска полиција открила штетан уговор који је РТС потписала с Дајрект медијом приликом откупа права преноса светског фудбалског првенства.

Ђиласова фирма имала је милионске зараде, од чега је огроман део отишао на финансирање Демократске странке, директног политичког противника владајуће коалиције. Да би спречила даље богаћење својих политичких конкурената, власт је одлучила да онемогући монополски положај Ђиласове фирме у свету рекламе. Околности постају још занимљивије: уз овај налог ишла је и препорука да се државна предузећа определе за сарадњу с агенцијама Инкогнито и Медија хаус, које се такође баве откупом рекламног простора. Поменуте агенције и иначе су „добро стајале“ у згради владе у Немањиној улици.

Игор Јецл, директор Дирекције за услуге Телекома, у то време изјављује да рекламни простор откупљују у непосредним преговорима с телевизијама, као и да имају уговор с фирмом Инкогнито, те да сарађују са свим агенцијама које се баве закупом медијског простора. Јецл је врло гласно казао да му никакве агенције нису потребне да би посредовале, јер „… ми имамо могућност да у директним преговорима добијемо боље услове са РТС-ом, Пинком и другим телевизијама, а слично је и с новинама…“.

Уговор нису раскинули, али као да јесу. Месец дана није објављен ниједан оглас преко Ђиласове фирме, па се та компанија (Телеком) полако пребацила на услуге агенције Инкогнито.

Власници Инкогнита, Саша Димитријевић и Ненад Милић, нису превише били познати јавности. Димитријевић посебно. А био је велики пријатељ тадашњег министра финансија Млађана Динкића, који му је и обезбедио велики посао с рекламирањем Националне штедионице. Инкогнито је радио и кампању Блока за заједничку државу уочи црногорског референдума.

Није Ђилас склон да поклекне ако му негде нешто не крене. Уочи убијања БК телевизије, сам се понудио да спасе ову кућу фином уценом. Једна од његових фирми водила је преговоре о куповини БК телевизије. За ту прилику Ђилас је понудио Богољубу Карићу „руку пријатељства“, „отопљавање односа“ и „детант – попуштање затегнутих односа“. У маниру великог преговарача калибра Хенрија Кисинџера, Ђилас му је тада предложио да „све среди“ и направи најгледанију телевизију „на чисто комерцијалним основама (као да до тада нико није у тој кући радио за паре).

Децембра 2005. године Ђилас је већ потписао уговоре о куповини неколико најгледанијих америчких серија и квизова, а цео програм је требало да буде рађен по узору на немачки РТЛ. Јавно се хвалио како би пре свих баш он могао да обезбеди националну фреквенцију БК телевизији. Богољуб Карић очигледно није био свестан коју моћ Ђилас поседује у том тренутку, ко га је послао и шта му је била мисија. Завршило се како се завршило, нестала је једна добра телевизија, стигло је пет лоших.

Много раније, у својству директора маркетиншке агенције Овејшн, Ђилас је забринут за судбину Србије, па гласно размишља: „Просто нисам паметан шта да се уради да би Србија добила председника. Понекад помислим да је то немогуће. (…) Не знам, можда би патријарх Павле требало да баци неку клетву, ‘Ко не изашао на изборе’…“. Убрзо потом промењен је изборни закон по коме на изборе мора да изађе педесет посто уписаних бирача, а Борис Тадић долази на чело Демократске странке и кандидује се за председника. Управо тај исти Драган Ђилас водио је његову кампању, као и кампању за парламентарне изборе, где је такође Тадић био носилац листе ДС.

Током кампање Тадић је најавио отварање Народне канцеларије, која би требало да заступа интересе грађана. У октобру 2004. она је и отворена, а њен директор постао је Драган Ђилас. У међувремену се и сам учланио у ДС, упркос дотадашњој причи да је обичан симпатизер „одређене политичке идеје“. У децембру 2004. године правда тај чин овако: „Лицемеран је свако ко се одлучи да уђе у политику, а тврди да нема озбиљније политичке амбиције. Ја у такве не спадам“. Па додаје: „Верујем у људе који имају срце, мозак и још нешто што се именује речју која не би баш могла да се појави у озбиљним новинама, а приписује се храбрима без обзира на пол. Они који немају ове три ствари треба да остану ван политике и баве се другим пословима.“

О томе, чему га је научио предузетнички дух, радо говори: „Бизнис ми је донео финансијску независност, знање у управљању системима, спремност за брзо доношење одлука, коју морате да имате уколико желите да успете у било ком озбиљном послу. Мане су недовољно страначко искуство, због чега још има много квалитетних људи који се окупљају око идеја ДС, а које лично не знам.“

Бивше колеге из медија гледа с политичког Олимпа, па се оштрим језиком обрушава: „Посао људи који пишу колумне и анализе углавном и јесте да критикују. А посао Бироа Владе Србије јесте да прави пропаганду те владе и онда, кад дођу неки избори, нека се измери да ли је јачи Тирке (новинар Тирнанић) или је јачи Биро Владе Србије. Нажалост, данас о Зорану Ђинђићу 67 одсто људи мисли позитивно, а пре је мислило десет одсто. Ја сам рекао да Срби много воле да жале некога и да кажу оно ‘јао, ипак је он био диван човек’. Очигледно да и тај неко ко се бави пропагандом, није одрадио посао. Он сноси одговорност, јер је немогуће да 70 одсто људи данас позитивно мисли о некоме ко је до јуче био најомраженији човек у овој земљи.“

Ни новинари не остају дужни, па му гласно поручују да постоји сумња да је због његовог, као и присуства Срђана Шапера, Тадићева политика више скуп маркетиншких него политичких порука, а Ђилас одговара: „То је велика будалаштина коју протурају сви који су свесни снаге политике ДС и Бориса Тадића. ДС никад није била јача по подршци коју јој грађани дају, Тадић је политичар у кога грађани Србије имају највише поверења.“

Знао је главни јунак ове весело-невеселе приче да заглиби где му није место, упркос урођеном опрезу и стеченом политичком лицемерју. Наиме, Социјалистичка партија Србије и Удружење „Слобода“ у једном тренутку затражили су да „специјални тужилац испита директора Народне канцеларије председника Србије Драгана Ђиласа због његове изјаве о улози Слободана Милошевића у убиству новинара Славка Ћурувије“. „Ђилас је на Радио-телевизији Србије директно оптужио Слободана Милошевића за убиство Славка Ћурувије“, писало је у једном саопштењу, па је још придодато „да би специјални тужилац требало да директора Народне канцеларије испита о тим сазнањима и да га упозори да је прикривање евентуалних података кривично дело“.

Коначно, упамтиће Ђиласа и недељник „Време“ због објављивања писма које задире у његово пословање: „… Сматрам апсолутно неприхватљивим да лист као што је „Време“ дозволи да се његове странице користе за изношење неистина и за клеветање људи, као што је то некада радила „Политика“ кроз легендарну рубрику „Одјеци и реаговања“. Заиста не видим разлику између тога и онога што је г. Узелац навео у свом писму које се наводно односи на текст „Зет“ („Време“ бр. 760), а у коме, између осталог, стоји да је Роберт Немечек „направио уговор с једном од фирми Драгана Ђиласа, шефа Народне канцеларије и будућег премијера Србије, уговор који омогућава Ђиласовој компанији да продаје време за рекламе по суперкомерцијалним ценама и да, за узврат, даје филмове које ће РТС емитовати после поноћи“.

Истина је управо супротна: Компанија у којој сам сувласник и чији директор нисам, нити сам икада био – јер би то било супротно Закону о конфликту интереса – никада није потписала никакав уговор са РТС-ом о продаји пакета филмова компаније Универзал коју г. Узелац помиње. Напротив, то је урадила наша највећа конкурентска фирма ‘Медија хаус’ и тај уговор је био предмет огромних протеста и захтева за његов раскид од више агенција које се баве овим послом, па и компаније чији сам ја сувласник! Апсолутно подржавам право сваког грађанина да суди о мени и мом раду износећи у јавност своје мишљење, али никако не прихватам да се о мени и компанији у којој сам сувласник износе ординарне лажи. Тако нешто не служи на част ни г. Узелцу, а ни новинама које дозволе да их неко из разлога лоше информисаности или лоше намере искористи за објављивање тих лажи“.

Испод ове жестоке реакције и горких суза спавала је љута гуја! Неко је једном успео и Ђиласа да надмудри и да му отме посао.

Шверцовао шунке из Чешке у Београд!

Иако је на почетку прошле деценије још увек био пролетер са дипломом у потрази за бољим животом ван Србије, Драган Ђилас, човек који ће убрзо постати опчињен магијом Београда и његовим буџетом, свој први новац зарадио је „на привременом раду“ у Републици Чешкој одакле је,“да не иде празан“ шверцовао шунке у Београд што никада није ни крио од јавности причајући сам да му је његов „југо“ увек смрдео на шунку…

Из његове данашње перспективе, са мизерном сумом од само 6.195,35 евра, колико је званично имао на рачуну у Чешкој, у Србији није могао много да учини. Обичан смртник би то уложио у неизвесну авантуру приватног предузетништва или би потрошио на преживљавање. Али, Драган Ђилас није човек који је пројектован за мала достигнућа…

Добро упућени из најближег Ђиласовог окружења сведоче о томе да је он, у време кад је у Србији деведесетих све било суморно и без перспективе, позајмио новац од породице своје супруге и од колеге и пријатеља Саше Вучинића (бившег уредника магазина НОН и бившег директора радија Б92), и потом кренуо у Чешку. Тамо је отворио ресторан, још се задуживао код украјинских мафијаша (и све враћао са каматама), па кад је схватио да је сунце туђег неба знатно шкртије од домаћег, вратио се Београду, и неслућеним могућностима које су се управо отварале новонасталом владавином демократског хаоса и безакоња…

Према још једном сведочанству њему најближих људи, Ђилас се нашао у компанији МД Интернатионал из Прага, где је имао 28,55 удела, што је било оних 6.000 евра, али та компанија као да и није постојала јер је била проглашена за „високоризичну“. Дискреција у тој кући била је начин живота. Нико се није јављао на телефонске позиве, нису ни постојали на адреси регистрације…

Јавности је до данашњег дана познато само то да је Ђилас ову компанију у Прагу регистровао заједно са Марком Мијатовићем, Милошем Томановићем, Андријом Клеутом и Млађаном Ђорђевићем, и то на адреси: Јарове 2424/2. Као основна делатност уписано је: великопродаја и производња бижутерије. Такође, у компанији никада није било запослено више од четворо људи, плус Драган Ђилас.

Наравно, није будући градоначелник Београда ништа започео са оних 6.000 евра из економског егзила у Чешкој републици, него је почео са више од милион евра за које српској јавности, а пре свега неким будућим, некорумпираним истражитељима прљавих новчаних токова – дугује објашњење. Тај милион „и кусур“ није страног, него домаћег порекла…

Ипак, своју прву бизнис деценију Ђилас ће почети тек уласком у Демократску странку 2004. године, дакле годину дана након смрти Зорана Ђинђића. Истина, десетак месеци раније Ђилас је већ био „у послу“…

Чланство у Демократској странци започео је највишим страначким функцијама (нешто му је било понуђено, а нешто је и сам захтевао). Место у Главном и Извршном одбору Демократске странке подразумевало је и озбиљан пословни ангажман. На путу до капиталисте регионалног ранга овај бивши комунистички омладинац, који је у међувремену радикално раскинуо са својом пролетерском класом, држао се искључиво победничког рецепта: уновчи свој ‘статус првоборца’!

Његов психолошки профил којим су се забављали резиденти неких страних обавештајних служби у то време, говори о изразито сујетном човеку који је опседнут „идејом компензације“, оптерећен емотивно као непризната величина, фрустриран лошом валоризацијом своје улоге 1991. године, уверен у своју мисију спаситеља… Све то га је снажно водило ка бескрупулозним операцијама запоседања страначких и државних функција, али пре свега медија преко којих је могао да успостави моћ којој је патолошки тежио…

Од дана кад је освојио прву страначко-државну функцију, Ђилас почиње да успоставља монопол над рекламним простором у свим српским медијима, пре свега на РТС-у и другим највећим телевизијама. Само у једној години, током „раних радова“, његова тек регистрована компанија Дирецт Медиа зарадила је од продаје медијског простора око 60 милиона евра! Чим је постао мултимилионер, именован је за директора такозване Народне канцеларије председника Републике, па са те позиције током 2004. и 2005. године апсолутно господари рекламним простором. Тако у наредних годину дана највећег монополског дивљања медијима његов утицај на целокупно огласно тржиште Србије постаје доминантан, са скоро 80 одсто остварених прихода од укупног промета у овој делатности!

Званични проценат увећања његове фирме Дирецт Медиа у време његовог директоровања Народном канцеларијом износио је 983 одсто! У краткој али криминалној историји српске транзиције, такво чудо није запамћено! До 2006. године, кад је Ђилас освојио све њему неопходне државне и партијске функције, чист годишњи приход његове фирме кретао се између 30 и 50 милиона евра! Његова Дирецт Медиау међувремену је постала десетоструко моћнија, као уосталом и он лично. Од 2007. до 2008. године Драган Ђилас врши дужност министра без портфеља за спровођење такозваног Националног инвестиционог плана у влади Војислава Коштунице, и ту позицију користи тако што Коштуничиног саветника за медије Срђана Ђурића „уводи у посао“ са још једном маркетиншком (и ПР) агенцијом Олаф&МцАтеер…

Представљајући упорно себе као осведоченог хуманисту, Ђилас постаје и власник фирме Оватион Адвертисинг, којој у регистрацији дословно пише: „Давање поклона и пружање услуга“. Раст прихода Оватион Адвертисинг у свакој нормалној држави био би предмет озбиљне истраге, али не и у Ђиласовој обећаној земљи. Јер, милиони евра стечених на овај начин, бандитским монополом, „захватањем“ из државних бисага и блокадом било какве конкуренције, то може само у Србији.

Сви стубови Ђиласове корпорације

Након развода од бивше супруге Милице Делевић, Ђилас се одсељава из њене породичне виле у Темишварској улици у Београду. Али, упркос томе, заједнички послови бивших супружника никада нису прекинути… Ипак, највећи део његовог пословања сам држи под контролом, мада пред ретким куражним новинарима који се усуде да га нешто деликатно питају, упорно тврди како су и ти послови и те фирме у рукама „других људи“ и да он у свему томе има само мали део.

Иако је један од тих „делова“ Ђиласових послова познат српској јавности, барем половина његове корпорације и даље је „у сенци“. Ту су, пре свега, послови разгранати у земљама региона некадашње Југославије (реч је углавном о продаји медијског простора), као и у Србији… Детаљан списак Ђиласових фирми изгледа овако:

Мултицом Гроуп, Мултицом Рент, Белла Теам, Дирецт медиа а.д. Београд, Дирецт Медиа Паблиц Релатионс Београд, Дирецт Медиа д.о.о. Скопје, Дирецт Медиа д.о.о.Сарајево, Дирецт Медиа д.о.о. Подгорица, Спарк Евент Промотион д.о.о., ДМ Маркетинг Интернатионал д.о.о., Спортс адд д.о.о., Биг Принт д.о.о., Френдее д.о.о., Емотион Продуцтион, Оватион Адвертисинг, Мултицом Гроуп (главна фирма – фирма „мајка“), Предузеће за мултимедијалне комуникације Мултицом Гроуп д.о.о. Београд, регистрована на адреси у Београду, Улица антифашистичке борбе 13б, и то као консалтинг и менаџмент послови, за услуге у спољнотрговинском промету, са следећом структуром власништва: Драган Ђилас 25 одсто, Милица Делевић (еx Ђилас) 25 одсто, Драгослав Илић 42 одсто, Небојша Гарић – 8 одсто…

Ту су још и фирме Мултицом-рент (огранак друштва – бави се изнајмљивањем некретнина), Белла Теам (од 2006. године у саставу друштва предузеће за трговину и услуге Белла Теам д.о.о. Београд, Гундулићев венац 3, регистрован на консалтинг и менаџмент послове, за спољнотрговински промет и за услуге у спољнотрговинском промету, а у структури власништва учествује Мултицом Гроупса 100 одсто)…

Ђиласова Дирецт Медиа а.д. Београд, предузеће за маркетиншке и промотивне активности, Антифашистичке борбе 13, бави се услугама рекламе и пропаганде, а регистровано је и за спољнотрговински промет и услуге у спољнотрговинском промету, а власничка структура изгледа овако: Мултицом Гроуп – 93 одсто, Силвана Мандуревић 1 одсто, Јован Стојановић 1 одсто, Јадранка Дринић 3 одсто, Гојко Ђилас 1 одсто, Марија Матић 1 одсто…

Дирецт Медиа Паблиц Релатионс д.о.о. Београд (консалтинг и менаџмент пословим, регистровано за спољнотрговински промет и услуге у спољнотрговинском промету) има следећу структуру власништва: Дирецт Медиа 65 одсто, Невена Куртовић 35 одсто…

Ту су још и Дирецт Медиа д.о.о. Скопје (представништво у Македонији), Дирецт Медиа д.о.о. Сарајево (представништво у БиХ), Директ Медиа д.о.о. Подгорица (представништво у Црној Гори).

Даље, Ђиласова фирма Спарк Евент Промотион д.о.о. Београд, предузеће за маркетиншке и промотивне активности, такође је регистровано за услуге рекламе и пропаганде, за спољнотрговински промет, услуге у спољнотрговинском промету… Структура власништва: Мултицом Гроуп 60 одсто, Невена Васојевић 10 одсто, Ана Рогић – 30 одсто…

Ту је и његов ДМ Маркетинг Интернатионал, „активности у вези с компјутерима“, а у структури власништва опет је Мултицом Гроуп са 100 одсто…

Ђиласове фирме баве се и рачуноводственим и књиговодственим пословима и пословима контроле, саветодавним пословима у вези са порезом, у оквиру Мултицом Гроуп-а. Такође и штампарским пословима. Тако је у његовом власништву и Друштво за штампу и графичке услуге Биг принт д.о.о., регистровано на адреси: Нови Београд, Ђорђа Станојевића 4. Осим штампања, ово предузеће регистровано је и за спољнотрговински промет и за услуге у спољнотрговинском промету, а структура власништва је: Мултицом Гроуп 90 одсто, Жељко Драшковић 10 одсто…

Ђиласова фирма Френдее д.о.о. је друштво са ограниченом одговорношћу, регистровано је на адреси у Београду, Улица Милутина Миланковића 120 б, и то као консалтинг и менаџмент послови, али и послови спољнотрговинског промета и услуга у спољнотрговинском промету, са структуром власништва: Мултицом Гроуп, 60 одсто, Владимир Бјелобрк 20 одсто, Исидора Трифуновић 20 одсто…

Емотион Продуцтион је позната Ђиласова фирма, заправо предузеће за консалтинг, производњу радио и телевизијских програма и услуге рекламе и пропаганде, регистровано на адреси Теразије 43, Београд. Бави се пословима консалтинга и менаџмента, регистровано је такође и за спољнотрговински промет и за услуге у спољнотрговинском промету, а структура власништва изгледа овако: Мултицом Гроуп 49 одсто, ИМГС (Горан Стаменковић) 51 одсто…

Званично бивша агенција Драгана Ђиласа Оватион Адвертисинг је предузеће за маркетиншке и промотивне активности, регистровано на адреси Београд, Булевар Арсенија Чарнојевића 99 В, и бави се услугама рекламе и пропаганде, а регистровано је, као и све остале фирме које директно или индиректно поседује, за спољнотрговински промет и за услуге у спољнотрговинском промету. У структури власништва Владимир Галић има 50 одсто, Драгослав Илић 25 одсто, Милан Ристић 25 одсто…

Клијенти Ђиласових фирми

Застрашујући монопол на оглашавања у Србији који имају Ђиласова предузећа, јасно говоре о томе да нико други на овом тржишту не може ни да помисли о некаквим равноправним условима за пословање у овој области… Списак Ђиласових клијената недвосмислено указује на то о каквој је корпорацији овде реч и ко је изнад свих антимонополских закона у Србији. Наиме, Ђиласове џепове сваког дана, сваког сата, сваког минута и сваке секунде пуне следеће фирме:

Теленор, Ин Бев, Хенкел, Агрокор, Социете Генерал Банк, Крафт Фоодс, Књаз Милош, Беиерсдорф, Нецтар, Суботичка млекара, Имлек, ХYПО Алпе Адриа Банк, Симпо, Форд, Метро, Тигар, Дуреx, Сцхолл, МПЦ Гроуп, ФХИ Здравље Лесковац, Банца Интеса, Баyер Пхарм, Модрича, Манго, Др. Оеткер, Цоцкта, ИДЕА, Јамница, Дијамант Зрењанин, Пепси, Мерцедес, Мицрософт, Цампина, Wестерн Унион, Авон, Дрога, Пеугеот, Сонy, Самсунг, Олyмпус, Про Цредит Банк, Тетра Пак, Легенд, Горење, Wиенер Стадисцхе, Цитроен, Марс, Пхилип Моррис – ДИН, Апатинска пивара ИНБЕВ, Wриглеyс, Фујитсу Сиеменс Цомпутерс, Аустротхерм, Нелт, Волво, Кинг Стураге, Пеxим Цард Инфо, Алма Qуатро, Метрополис, Роаминг Елецтроницс, ЈДП, МТС, Астра, Делта спорт, Еко Хеллениц, Дунав осигурање, ЛХБ, Банини, Нота Долце, Полимарк, Фресх Анд Цо, Wоман Сецрет, Цонверсе, Мастер Фоодс, УНИЦЕФ…

О чему говори овај списак угледних помагача Ђиласове медијске гангрене, која је дотукла сваку примисао слободног тржишта у Србији? Већина их долази из земаља чије строге државне администрације на сваком кораку санкционишу монопол, али, пре свега, испитују порекло сваког евра или долара у промету. Бивши комерцијални директор словеначке компаније ЈУБ која је део своје производње изместила у Србију, признао је да је један од услова да дође у Србију био да средства од маркетинга даје агенцији „владајуће коалиције“. Тако је уговор о оглашавања у српским медијима преко „овлаштене агенције“ потписан пре него што је та компанија уопште стигла у Србију! Посао је својевремено реализован преко тадашњих министара Мирољуба Лабуса и Млађана Динкића. Агенција која је продала „медијски простор“ припадала је Драгану Ђиласу.

Методологија и данас тако функционише. Представницима страних фирми оваква Србија је Елдорадо за екстрапрофит од корупције, коју деле са Ђиласом и њему сличнима. На реду су истражни органи који до сада, очито, нису сматрали да је овакво стицање мултимилионског богатства заправо организована криминална активност…

Фараону проширити зону

Мегаломанија Драгана Ђиласа не познаје границе. Осим што је градоначелник Београда, вршилац више страначких дужности и господар регионално разгранате медијске корпорације, себе је именовао и за председника Кошаркашког савеза Србије. Тако је повећан број његових улога, функција, титула и звања. Али, ако се докопа другог мандата, неће се на томе задржати! Наиме, допала му се идеја бившег министра Млађана Динкића да Београд по сваку цену добије још десетак општина, чиме би снажно нарасла сељачко-шалтерска бирократија, а тиме и фараонска моћ којој Ђилас снажно стреми као и сваки прикривени бољшевик у епохи лажне демократије.

Ја код комшије, а комшија звао полицију

Има наивних грађана који још верују у добросуседске односе и у освојену демократију. Такав је и осамдесетогодишњи пензионер Димитрије Бећир, који живи у непосредној близини Драгана Ђиласа и који је крајем јануара ове године, незадовољан висином пензије, одлучио да сврати до утицајног комшије како би га замолио за помоћ. Претходно је у више наврата покушавао да дође до Ђиласа као грађанин, преко градске скупштине, али није успео.

Његов покушај да му се обрати „као комшија“, завршио се тако што је експресно спроведен у полицију. Бећир је касније причао: „…Живим у згради поред градоначелника, отишао сам да му се пожалим као комшија. Живим са супругом, она нема пензију, а моја је 44.000 динара. Сматрао сам да ми је нанета штета у ПИО фонду јер ми са радним стажом који имам припада више. Хтео сам са градоначелником да разговарам о томе зато што се знамо одраније…“

Полиција је такође констатовала да Бећир „…није хтео да науди градоначелнику, него је сигурно мислио да он може да реши све проблеме, па и оне пензионерске. Ми смо га повели у станицу како би дао изјаву, да би се утврдиле све околности везане за овај случај, посебно зато што је реч о важном политичару…“

Неко ће добити по дупету

Грађани понекад и проговоре! Тако је Драгану Ђиласу, приликом отварања Сајма запошљавања, један млади човек у пролазу добацио: „Шта ћеш ти овде, ово је за незапослене!“

Био је то окидач за потиснути Ђиласов садизам, па је кренуо ка њему, снажно га загрлио, глумећи пријатељски израз лица, а онда га је стегнуо око врата „крагном“, сагнуо се ка њему и у пола гласа му запретио да ће нешто ружно да му се деси ако каже реч више! Све се брзо одиграло, младић је данима осећао бол у врату због Ђиласовог „загрљаја“, а присутни сведоци тврде да је „градоначелник био толико бесан да је момак добро прошао!“

Бивша службеница Градске управе, коју је Драган Ђилас истерао са посла због „недостатка резултата“, о Ђиласовом садизму говори као о ноторној чињеници: „Он памти свако супротно мишљење и казниће га сурово, у најкраћем могућем року, ако не може на лицу места да се обрачуна са онима који друкчије мисле или са онима који виде оно што он не жели да буде виђено. Данима је спроводио истрагу у једном естрадном таблоиду који је објавио фотографије на којима се он ухватио за једну женску особу испред неке дискотеке, не би ли казнио починитеља… Исто је хтео да ради пре неколико година, кад је неко објавио причу о његовом неугодном сусрету са женском особом која га је ословила са: Јеси ли ти то, Гузо?“

Историја се заиста понавља као фарса: једном се Драган Ђилас незгодно „оклизнуо“ изјавом да је свој „први озбиљан капитал“ зарадио прањем прозора у Лондону, што је у ствари „лирска обрада“ епског предања о Марку Милошевићу који је зарадио милионе „носећи гајбе“.

Задужио град Београд за 802 милиона евра !
БЕОГРАД – Политика председника Демократске странке и још увек актуелног градоначелника Београда Драгана Ђиласа довела је Београђане пред банкрот, јер сада главни дуг главног града премашује 820 милиона евра!

Лоша политика градоначелника осим дугова резултирала је и огромном незапосленошћу у Београду.
Само је дуг главног града за четири године, од када се на челу Београда налази Драган Ђилас, са 117 нарастао на више од 802 милиона евра.
Да је каса Београда пред банкротом указује и чињеница да је највећи порески дужник у Србији, међу правним лицима Град Београд. Тај податак је према извештају Пореске Управе Републике Србије.
Ако се томе додају и неизмирене фискалне обавезе градских Јавних предузећа, али и општинских Јавних предузећа, онда је стање београдских финансија крајње драматично и мора се оценити стањем пред финансијским сломом и банкротом касе Београда.
Узимајући у обзир огромну кредитну задуженост, која достиже висину најмање годишњег буџета Београда, и чињеницу неизмирених, а законских обавеза према буџетским корисницима из 2011. године, ово ће имати тешке последице које ће Београђане оптерећивати деценијама.
Све што се у последње четири године одвијало у Београду јесте да се сви послови од јавног значаја одвијају преко крајње сумњивих, а према писању појединих медија, и унапред намештених тендера. На тендерима у коме се додељују најуноснији послови у граду Бус плус систем, реконструкција Булевара, реконструкција многих улица у Београду, поплочавање тек поплочаних тргова… побеђују фирме са неколико запослених и са почетним капиталом од 500 евра.
А најуноснији посао који је још увек прекривен велом тајни је Мост на Ади који је коштао око 500 милиона евра.
Ђилас није објаснио ни, наводну, корупцију у ЈКП Водовод и канализација, на шта су упозоравале поједине политичке партије.

Ђиласово пљачкање Београда и ГСП-а

Драган Ђилас и његови одабрани функционери у управи Београда несметано из буџета узимају колико пожеле. У исто време студентима се не исплаћују стипендије, радницима се не плаћа превоз, а возачи ГСП-а по наређењу прелазе на рад код приватних превозника где немају никаква права и где су им плате ниже него у јавном градском превознику.

Страховлада градоначелника Београда Драгана Ђиласадо данас је резултирала банкротом престонице и потпуним безвлашћем у градској управи. По подацима доступним редакцији, у управи града Београда запослено је око 3.000 људи, од чега је само из Демократске странке 500 функционера. У канцеларијама је таква гужва да буквално више нема где сто да се стави.

Купујући гласове на последњим изборима, Ђилас је дао налог да се без икаквог критеријума запошљавају одани чланови ДС-а као и њихови рођаци, а затим је у предизборној кампањи лагао народ да су градским чиновницима смањене плате.

У Службеном листу града Београда од 27. јануара 2012. године објављен је “Правилник о измени и допуни правилника о платама и другим примањима изабраних, именованих и постављених лица у органима града Београда и градском Јавном правобранилаштву”.

У члану 10 а поменутог правилника наведено је:

“Коефицијенти за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица у органима града Београда и градском Јавном правобранилаштву утврђени у члану 10 овог правилника увећавају се за 30 одсто“.

Извор из градске управе тврди, најмања плата функционера је 95.000 динара, односно дупло више од плате високообразованог запосленог који није функционер. При томе су многи на функцији једва писмени.

Одличан пример за ово је некадашња секретарица Слађана Шкорић, данас на директорској позицији. Иако је имала само средњу стручну спрему она решењем тадашње начелнице градске управе Александре Гојковић број 120-2720/07-Х од 30. августа 2007. као помоћник шефа кабинета градоначелника добија коефицијент плате од 20,18, што би јој припадало, исто као и само радно место, једино да је имала високу стручну спрему. Госпођа Шкорић је у међувремену о градском трошку завршила један приватни факултет. Она, на жалост, није и једина која је студирала о трошку свих грађана Београда.

Уместо да стипендирају одличне студенте, градске власти су добијање диплома на приватним факултетима плаћале искључиво послушницима из Демократске странке. Многи од тако дошколованих су, исто као и госпођа Шкорић, данас на директорским функцијама, а жалосна је чињеница да су неки од”стипендиста” били толико бахати да нису ни одлазили на факултете, па су зато пропале уплате за школарину.

Госпођа Шкорић за сада још увек може да ради шта јој је воља, јер има јака леђа. Не само да је била помоћница шефа кабинета градоначелника, већ је својевремено била и секретарица Весне Ивић, данашње начелнице градске управе, за коју запослени тврде да је “Бог и батина”.

Није зато никакво чудо да је Слађана Шкорић осим неоправданог повећања плате и стипендије (све заједно је градски буџет коштало преко 35.000 евра) од “захвалних” грађана престонице на поклон добила и – стан.

Београдска комунална палица

Град Београд је својевремено расписао конкурс за доделу 1.050 станова запосленима у градској управи, управама општина и установама чији је оснивач град Београд. Предност на конкурсу су имала избегла и прогнана лица, а право учешћа нису имала лица која су бирана, именована или постављена. Упркос томе, на месту 31. ранг листе налазимо Слађану Шкорић, док је на 78. месту њен рођени брат Дејан Шкорић, који се само годину дана раније вратио из иностранства и ухлебљење одмах нашао у градској писарници.

Драган Ђилас и његови послушници немају више никакву меру када је у питању захватање из градске касе. Узимају колико им се прохте, тако да данас у буџету нема више ни жуте банке – све је отишао на подмиривање потреба властодржаца. Ђилас ће ускоро да заради своју прву милијарду евра, а за то ће обичан народ морати да испашта.

Док се притупи градски функционери школују и у својој петој деценији о градском трошку, дотле талентованим студентима још нису исплаћене додељене стипендије за школску 2011/2012. годину. Пара у градском буџету нема, бар не за оне који нису део пљачкашког система Демократске странке.

Увођењем Бус-Плус система наплате карата, као и реорганизацијом ГСП-а, Драган Ђилас је за себе и своје саучеснике обезбедио нове милионе евра. Да би тај новац могао да се слије у њихове џепове морао је претходно од некога да буде одузет. Први су се на удару нашли несрећни путници Градског саобраћајног предузећа које, ако се возе без карте, за рачун градске власти пребијају припадници београдске комуналне полиције.

Следећи на удару нашли су се возачи градског јавног превозника који су по наређењу морали да напусте ГСП и пређу на рад код приватника који возе на београдским линијама по уговору о сарадњи са ГСП-ом.

Зашто су ови радници из јавног предузећа пребачени у приватне фирме да обављају истоветне послове на којима су и претходно радили?

Одговор је, као што је то увек случај, у новцу.

ГСП по наређењу градоначелника Драгана Ђиласа мора да смањи трошкове за плате запослених, како би остало више пара за функционере из ДС-а. Због тога се возачи пребацују у приватна предузећа где раде као робови, чак и са мањим правима од њих. На тај начин градска управа враћа услугу приватним превозницима који су да би добили право да возе за ГСП морали да дају “добровољне прилоге” Дејану Малом, члану Градског већа задуженим за питања јавног саобраћаја, и осталима из Демократске странке.

У једном од тих предузећа, Унакопу, возачи аутобуса су приморани да раде у сменама које трају најмање 10 сати. У случају да се неко од њих разболи, један од колега мора да преузме и његову смену, па несрећник тада за воланом проведе и пуних 20 сати.

После само четворочасовног одмора он опет седа за волан да би поново превозио путнике наредних 10 сати.

Ако неко покуша да укаже на законске прописе по којима возач аутобуса не сме да вози дуже од осам сати, од директора Бошка Змијанца добија одговор: “Ако ти се не свиђа, иди кући.”

Градска управа уопште не контролише ова предузећа, њој је једино важно да власници на време плате рекет странкама на власти.

Зато није чудо што се редовно дешава да возачи задремају чекајући на семафорима.

Уништавање ГСП-а

Из ГСП-а је у међувремену делимично отишао главни протагониста уништавања и пљачкања овог предузећа, генерални директор Милета Радојевић, звани Лажни цар Милета Мали, који се по доласку на ту функцију свима хвалио својим пријатељством са Драганом Ђиласом.

Човек коме су радници у почетку поверовали да има добре намере и способности, јер је замерао претходном руководству како могу да раде у фирми која производи губитке, оставио је, за само 19 месеци владавине, ГСП у дуговима од 100 милиона евра и у катастрофалном техничко-организационом стању.

Међутим, Лажни цар није отишао за стално. У ГСП му мирује радни однос. Пре одласка, (јер је стрепео да због неименовања новог в.д. генералног директора не остане без функције директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама), распоредио је 1.октобра 2012 године уз сагласност Александра Антића, председника Скупштине града Београда, свог свеже учлањеног партијског колегу из СПС Владимира Мурганића, са места извршног директора за инвестиције на место заменика генералног директора.

Зашто је то урадио?

Да би Мурганић могао одмах, дан по Милетином разрешењу, да истога распореди на место саветника генералног директора ГСП.Мудар је Колубарац, он не бира између голуба и врапца, него узима обоје.Сада је и директор владине Канцеларије за сарадњу са црквама, а за сваки случај је и саветник у ГСП-у.Да један лудак не чини лудницу показује и стање у ГСП-у.Ко су били ,,најближи” сарадници Лажног цара Милете Радојевића?Први је поменути Владимир Мурганић, економиста без дипломе, због кога су Радослав Николић и Милета Радојевић, сада бивши генерални директори ГСП-а, два пута мењали систематизацију код услова за радно место извршног директора за инвестиције и заменика генералног директора, јер се некада тражила висока стручна спрема.Да ли је то зато што се Владимир Мурганић често позива на државну безбедност и полицију или зато што Александар Антић познаје мало људи у својој партији са високом стручном спремом, па бира себи равне?Међутим, лукав је Владимир: отпратио је два генерална директора ГСП-а из СПС-а, а сада чека трећег, Небојшу Ћерана из ДС-а.Гордана Петровић, директор за финансије и инвестиције, извршилац свих сумњивих економско-финансијских радова у “влади” Милете Радојевића, такође чека новог директора раширених руку.

Своју пријатељицу Јелену Јелић, запослену по вишегодишњем фантомском уговору о делу, који нико никада није видео, ових дана је предложила за награду од 50.000 динара за превођење текста са страног језика (иако ГСП има стално запослено више стручних преводилаца), а Милета Радојевић то прихватио, одобрио и исплатио.

Мирјана Јовановић, директор за саобраћај, алфа и омега већ девет година, задужена за спровођење најгоре саобраћајне политике у ГСП-у (као што је давање приватницима линија на уштрб ГСП, Бус-Плус, ГПС који не ради, иако је плаћен итд). Највећи је маг за људске ресурсе и ,,остало”, без чијег амина није примљен ни један возач у ГСП.

Љиљана Ристић, директор за општу логистику, позната је још из времена директоровања МиланаЖивановића и Владана Максића.

Жена која је учествовала у давању отказа радницима због указивања на неправилности и која је спроводила ненормалну политику СПО-а на уништавању ГСП и Београда.

Вукосава Јанковић, извршни директор ОЈ Општа логистика, жена бившег председника општине Гроцка, човека који са средњом стручном спремом већ више од 20 година жари и пали том општином.Због сукоба интереса (радили заједно у општини Гроцка, он као председник општине, она као правобранилац) пребачена је у ГСП на место извршног директора ОЈ Општа логистика.Љубитељ је коришћења службених аутомобила на релацији Умчари – Београд и назад и тренутни је апсолутни шампион у ГСП по пређеној дневној и месечној километражи.

Милан Софронић технички директор ГСП, који је као члан ДС желео да постане калиф уместо калифа, односно генерални директор ГСП, али га је у томе изневерио градоначелник Београда.За његовог директоровања, улазак у ГСП-ове аутобусе, због неадекватног одржавања и недостатка резервних делова, постао је сличан уласку у мртвачке сандуке, јер је све било препуштено чистој срећи.Бранислав Пирковић, технички директор за трамваје и тролејбусе, чији се нови трамваји због неадекватног одржавања и недостатка резервних делова распадају, а нови тролејбуси се заварују због попуцалих шасија, иако су у гарантном року, уместо да се рекламирају произвођачу и замењују другим возилима. Да не би нови тролејбуси прокишњавали ГСП је измислио патент да се кровови заливају силиконом и попуњавају кромпиром?!

Владимир Павићевић је досадашњи заменик генералног директора, а сада, поред два бивша генерална директора, Радослава Николића и Милете Радојевића, трећи саветник.Само не знамо коме и шта саветује за велике паре.Такође, познат је и као велики љубитељ службених аутомобила и пристојне километраже.О радним учинцима ове екипе обавештен је градоначелник Београда ДраганЂилас и његови сарадници.Уместо казне и смене, Ђилас додељује службени стан Милети Радојевићу, за посебне заслуге на уништавању и највећем дугу у историји ГСП и увођењу система Бус-Плус.

Каква је морална громада која заслужује место директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, говори и то да ће полиција морати да отима службени стан који је добио, јер га Лажни цар Милета по разрешењу није вратио и нема намеру да га врати, иако је стан добио наменски као генерални директор ГСП.

Зашто је Милета Радојевић једва чекао да оде из ГСП?Зато што је мислио даће склањањем са места генералног директора трагови нестати и да га више нико неће дирати. Преварио се.

Иако се склонио на место директора Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама и мислио да је нашао азил у влади Србије, потера се наставља.Ако је Колубару избегао, ГСП не би смео. Уколико остане ова екипа на власти у ГСП и уколико нови в.д. генералног директора, господин Небојша Ћеран буде личио на Милету Радојевића, изгубиће трку већ на старту и биће генерални директор са најкраћим мандатом у историји ГСП.

Да би ђиласовцима финансијски свануло, обичним грађанима морало је да смркне. Зато ће Београду и Београђанима да сване када Ђиласа и његове поједе мрак.

Пљачка

Како је Драган Ђилас преко својих повезаних фирми, између осталог отео и Лутрију Србије? Колико је доста крадоначелнику Београда?

Пошто је немилице пљачкао Београђане кроз мегаломанске пројекте као што је мост на Ади или Бус Плус систем, Драган Ђилас је своју лоповску делатност проширио на целу Србију отимајући паре од Државне лутрије Србије. Иако за своје радове користи компликовану интернационалну мрежу предузећа, није тешко открити токове новца, као и крајњег корисника – београдског градоначелника

Главно предузеће преко кога је градоначелник Београда Драган Ђилас остваривао свој утицај на остале фирме из компликоване мреже фирми коју је исплео, јесте Мултиком Група д.о.о. из Београда, улица Антифашистичке борбе 13 б. Оно преузима контролу и над Дајрект медијом а.д. 2006. године (касније се предузећа фиктивно поново раздвајају). По четвртину власништва у Мултикому имају Драган Ђилас и његова бивша супруга Милица Делевић. Управљање овим уделима Драган Ђилас је због сукоба интереса пренео на Јадранку Дринић, али на један изузетно чудан начин.

Уговор о преносу управљачких права Драган Ђилас је потписао 20. јануара 2011. године, али је он ступио на снагу тек 31. јануара 2012. године. Због чега је Агенцији за привредне регистре било потребно више од годину дана да заведе један овако једноставан документ?

Већ поменуту Јадранку Дринић налазимо и као сувласника Дајрект Медије а.д.регистроване на истој адреси где је и Мултиком Група. Да је градоначелник Београда управљачка права пренео на повезано лице, што је законом забрањено, види се и из тога што је још један од власника Дајрект Медије а.д. – Гојко Ђилас.

Читав конгломерат различитих предузећа са англицизмом Дајрект у свом имену под контролом је Драгана Ђиласа.

Дајрект лот д.о.о. је добио право на дистрибуцију лутријских производа од Државне лутрије Србије (ДЛС). Наводно је све учињено по закону и Дајрект лот је посао добио јер „ово предузеће једино у земљи има референце, искуство и потенцијал“ за овакве послове, тврде у Лутрији. Какве су то референце, и какво искуство када јеДајрект лот основан 17. фебруара 2011, а уговор са Лутријом је потписао већ 12. марта 2011?!

Једини власник Дајрект лота је Дајрект група д.о.о. из Београда чији је већински власник Дирецт гроуп холдингс ЛТД са Кипра, док су мањински власници Георг Захаријадесса Кипра и Никола Мандић из Београда, који је истовремено и један од заступника Дајрект лота и генерални директор београдске Дајрект групе. Званично се не зна ко стоји иза кипарске фирме, али због повезаности Ђиласове Мултиком групе са овдашњим Дајрект предузећима није тешко закључити ко је стварни власник и овог предузећа.

Дајрект лот је по уговору требао да поспеши продају лутријских производа, али је у стварности промет ДЛС-а преполовљен – са 100 милиона евра на годишњем нивоу на само 50 милиона евра.

У првих шест месеци ове године забележен је пад од читавих 20 милиона евра у односу на план. Упркос овако катастрофалним резултатима уговор није раскинут, а ДЛС Дајрект лоту плаћа чак десет пута више за „услуге пуњења малопродајних објеката“ у односу на период док је ту услугу фактурисала комерцијална служба саме Лутрије.

Зато се поставља питање да ли је мањак од 50 милиона евра за годину дана заиста настао падом продаје лутријских производа или је у питању безобзирна пљачка? Очигледно је да Ђиласова Дајрект пљачкашка група кроз енормно увећане фактуре извлачи новац и из ДЛС-а.

Идентични сценарио је већ примењен у Београду, где се новац узима на пројекту Бус Плус. По извештајима Дирекције за јавни превоз града дневно два милиона путника користи услуге Градског саобраћајног предузећа у Београду (ГСП). По извештајима из ГСП-а месечно се наплати просечно 4,6 милиона евра од продаје карата. Ако тек сваки други од поменутих два милиона путника купи једну једину карту, дневно би ГСП морао да има промет од пола милиона евра, односно 15 милиона месечно. Ко овде кога прави лудим?

Конзорцијум око домаћег Апекс солушн д.о.о. је по условима конкурса које је одобрио сам Ђилас добио право да врши наплату карата и да затим новац, по одбијању сопствене провизије уплати ГСП-у. При томе конзорцијум сам себе контролише, тако да се само на овај начин месечно за Ђиласа и његове компањоне украде 10 милиона евра.

Да иза Апексовог конзорцијума стоји Ђилас, види се и по томе што је ова групација добила и ексклузивно право да користи све рекламне паное у власништву ГСП-а (на стајалиштима и у возилима), а управо је ово најважнија делатност разних Дајрект предузећа.

Дирекција за јавни превоз Београда је конкурс за Бус Плус систем 2010. расписала по налогу самог Драгана Ђиласа, при чему је конкурс био незаконит, а његово спровођење ван сваке логике.

Пошто се у суштини ради о јавно-приватној сарадњи требало је прво сачекати доношење одговарајућег закона. Конкурс је упркос томе расписан, али објављен само у Службеном гласнику Србије и на интернет презентацији Градске управе, иако је проглашен међународним. Документацију је откупила чак 51 фирма, између којих и реномирана имена као што су: Сиеменс, Асеццо СЕЕ, Паy Уп, АЦС Солутионс, Телефонија и МапСофт.

Конкурсна документација је била на српском и на ћирилици и није била доступна у електронској форми. Више од 10 учесника конкурса је тражило продужење рока, јер за 60 дана нису могли да преведу конкурсну документацију са српског, израде предлог и исти преведу на српски. Захтеви су одбијени и на крају су стигле само три понуде: Диалог д.о.о. из Београда је доставио само неколико докумената о самом предузећу, а Новатроник д.о.о. из Новог Сада је послао рекламне материјле о себи?! Тако је Дирекција потписала уговор са трећим конкурентом, Апексовим конзорцијумом (кога је одабрао Ђилас и пре расписивања конкурса), без обзира што је Апекс у том тренутку имао само 500 евра на рачуну, а гарантовао је за извођење посла у коме је већ за опрему требало платити 12 милиона евра.

У свом писму бр. 5789/12 Г од 9. августа 2012. упућеног председницима два синдиката ГСП-а, Горану Брадићу и Слободану Васићу, Ђилас признаје како је проценат који узимају Апекс и саучесници скоро 30 одсто, а не уговорених 8,53 одсто, односно од 130 милиона динара месечно ГСП добија око 100 милиона. У истом писму Ђилас ургира да ГСП отпусти најмање 20 одсто радника, јер је Београд обавезан да јавни превоз приватизује најкасније у 2015. години.

Игор Маринковић: Ђилас је прави власник „Бус плуса“

Удружење „Народ против Бус плуса“ оптужило је градоначелника Београда и потпредседника ДС Драгана Ђиласа да је прави власник фирме „Апекс“ која је на противзаконитом тендеру добила од Града Београда посао контроле карата у градском превозу чиме је оштећен ГСП. Говорећи на конференцији за штаму „Истина о ГСП“ представник удружења „Народ против Бус плуса“ Игор Маринковић најавио је да ће грађани поред досадашњих захтева тражити и смену корумпираног градоначелника.

– Бар смо сазнали ко је прави власник Бус плуса, а то је градоначелник Ђилас. Ђилас се сам недавно открио. Бус плус је провео неколико месеци убеђујући београђане да треба да се валидирају, вођене су читаве кампање, укидане поједине линије, стајалишта и смањиван број атуобуса на неким линијама ако се довољно путника није валидирало. Онда је Ђилас у једном интервју рекао да мисли да можда треба укинути валидирање и већ сутрадан су контролори Бус плуса прекинули да кажњавају људе који се не валидирају. Тиме нам је градоначелник Ђилас јасно дао до знања да је он власник „Апекса“ и да он стоји иза овог криминала – рекао је Маринковић који је и члан Управног одбора СНП Наши.

Он је истакао да град још увек није испунио ниједан од захтева који су грађани изнели на протестима у јуну и јулу а који се односе на раскид уговора са „Апексом“, истрагу и кажњавање одговорних за склапање тог штетног уговора, смањење цене карата и укидање тачкасте контроле.

– Једино што је град урадио су маркетиншки потези па су сад почетком септембра, знајући да ће бити веће гужве, олабавили мало ту контролу. Међутим и даље је велика напетост у аутобусима, и даље су људи незадовољни и ценом карте и начином контроле – рекао је Мариновић и најавио нове протесте.

Маринковић је најавио да ће „Народ против Бус плуса“ сарађани са радницима ГСП у наредним протестима.

На конференцији за штампу „Истина о ГСП“ говорили су и председник Синдиката возача ГСП-а Београд Небојша Митровић, председник Синдиката „Еуро возач“ Јован Маљевић, представник Синдиката Солидарност Србије Драго Јовић, Димитрије Радичевић из Удружења пензионера ГСП-а и Ђорђе Перовић из организације 99%. Конференцији за штампу присуствовао је и други представник иницијативе „Народ против Бус плуса“ и један од лидера Покрета Канон Небојша Ранђеловић.

Драган Ђилас обезбедио својој фирми „Емотион Продуцтион“ плац за кућу „Великог брата“?

Како је „ловац на новац“ и један од најбогатијих функционера Демократске странке градоначелник Београда Драган Ђилас опљачкао свој град и своје суграђане? Према званичним документима инспекцијских органа, прво без икаквих дозвола и сагласности, а затим под изговором да се гради „објекат за смештај деце, културно-забавну и спортско-рекреативну намену“, фирма Драгана Ђиласа „Емотион Продуцтион“ је незаконито отела градско грађевинско земљиште и изградила кућу „Великог брата“. Након што је спорни објекат изграђен, накнадно су „фабриковани“ сви папири и Ђиласу је тако омогућено да промени намену објекта и да га прилагоди за потребе снимања чувеног ТВ серијала „Велики брат“. Тако је Драган Ђилас 1.967,12 м2 пословног простора закупио за свега 416,6 евра месечно и то на период од 8 година, а истовремено је остварио милионе евра чистог профита. Да криминал буде још већи, накнада за коришћење градског грађевинског земљишта које је преотео Ђилас, обрачуната је и наплаћена по цени 20% јефтинијој од стварне, јер се кроз папире као инвеститор „провукла“ државна установа, а не стварни инвеститор „Емотион Продуцтион“.

Демократски тајкун Драган Ђилас

Из документације до које је аутор ове анализе дошао, јасно се види да је актуелни градоначелник Београда Драган Ђилас из Демократске странке „заглибио“ у криминал „до гуше“, тако што је опљачкао буџет сопственог града, а себи стави милионски профит у џеп! Акцију пљачке Ђилас је извршио индиректно преко свог предузећа „Емотион Продуцтион“ које је у јавности познато по емитовању профитабилних ТВ емисија и квизова и то: „Велики брат“, „Мењам жену“, „Летећи старт“, „48 сати свадба“, „Узми или остави“, „Све за љубав“, „Руски рулет“ (…). Власнички удео у овом предузећу тајкун Ђилас заправо има преко оснивачке фирме „Мултиком гроуп“. Како? Врло једноставно, тако што Ђилас и његова бивша супруга Милица Делевић-Ђилас, имају 50%, односно по 25% влсничког удела у предузећу „Мултицом Гроуп“, а ово предузеће је са 49% одсто акција основач и власник предузећа „Емотион Продуцтион“ Београд.

Према наводима из записника (налаза) број: АБ-22/06-001, који су 30.априла 2007.године сачинили инспектори Агенције за буџетску ревизију Града Београда Вера Агић и Анкица Шинка, Ђиласево предузеће „Емотион Продуцтион“ је у спрези са градским властима произвело криминал широких размера и тако стекло огроман профит. Буџетски инспектори су открили да је кршењем прописа и процедура Ђиласево предузеће на најперфиднији и најкриминалнији могући начин, буквално отело градско грађевинско земљиште у циљу изградње објекта (куће) за снимање ТВ серијала „Велики брат“! С обзиром да је реч о афери која се не може резимирати у кратким цртама, најбоље је ослонити се на званичне доказе и на тај начин склопити „мозаик“ овог криминала у коме су свој интерес имали Драган Ђилас и његови пајташи, а штету претрпели београђани. Где је почетак, а где крај ове приче аутор ће детаљно обради и презентовати у овој анализи

Спортски центар добио земљиште, а Ђилас преотео

Наиме, све је почело тако што је Извршни одбор Скупштине града Београда својим решењем од 26. јуна 2002.године, на десетогодишње коришћење, без обавезе плаћања накнаде, Спротско-рекреативном центру „Пионирски град“ уступио градско земљиште са одређеним објектима. Заправо ради се о парцели број: 3543/1 која је уписана у катастарску општину Стара Раковица. Предаја на коришћење ове непокретност у својини града, односно у државној својини, била регулисана између СРЦ „Пионирски град“ и града Београда уговором који датира од 21. септембра 2005.године. Што се тиче самог уговора, њиме је било прецизирано да СРЦ „Пионирски град“ без сагласности града и надлежне Дирекције, не може давати у закуп другим физичким и правним лицима поверену непокретност у државној својини коју добија на коришћење у улици Кнеза Вишеслава бр.27. Такође, уговор је обавезао СРЦ „Пионирски град“ да адаптацију и радове на датој непокретности може вршити и то искључиво уз предходно прибављену сагласност Града као носиоца права коришћења и уз одобрење надлежног органа за грађевинске послове при градској управи. Потписивању оваквог уговора је свакако предходило и давање писмене сагласности 12. августа 2005.године од стране Републичке дирекције за имовину и то у форми решења. Овим актом, надлежна Дирекција је практично подржала одлуку градске власти да СРЦ „Пионирски град“ на коришћење добије наведену непокретност, која ће нешто касније, (након десет дана) постати предмет мешетарења и експлоатације у сврху развоја и ширења бизниса фирме Драгана Ђиласа.

И кад не може дозвола за градњу, за Ђиласа све може

Да је у овом случају одмах могао да се наслути криминал, сведочи и податак да су надлежни у СРЦ „Пионирски град“, још 06. јула 2005.године, Секретаријату за урбанизам поднели захтев за издавање акта о урбанистичким условима за грађење и то на делу катастарске парцеле број: 23 у катастарској општини Стара Раковица. Након месец дана „чекања“, већ 09. августа 2005.године, надлежни Секретаријат за урбанизам је издао извод из „Генералног урбанистичког плана Београда до 2012.године“, из ког се јасно видело да се не може започети са грађењем на наведеној парцели. Зашто? Због тога што је наведена парцела према урбанистичким условима намењена за „јавне службе, јавне објекте и комплексе-површине за објекте и активности од општег интереса“. Дакле, у конкретном случају, са градњом се може отпочети уколико се прибави одобрење до кога се долази уз дугу у стриктну законску процедуру, што подразумева и израду пратеће, техничке документације. Како се овде журило да Ђиласева фирма што пре „уђе у бизнис“ тако је без икаквог одобрења за градњу, већ 22. августа 2005.године између СРЦ „Пионирски град“ и предузећа „Емотион Продуцтион“ потписан је уговор о пословно-техничкој сарадњи. Уговорена „сарадња“ је подразумевала обезбеђење локације за постављање монтажно-демонтажног привременог објекта на делу парцеле коју користи СРЦ „Пионирски град“ и то на период од пет година (од 2005. до 2010.године), а за потребе продукције и производње серијала „Велики брат“ („Big Brother show“).

Како Ђилас инвестира „из сенке“

Овим уговором, Ђиласева фирма је себи обезбедила највеће могуће бенефиције истурајући СРЦ „Пионирски град“ као формално правног „инвенститора“, иако ова установа то уопште није била. Уговором је СРЦ „Пионирски град“ био обавезан да предузећу „Емотион Продуцтион“: 1) обезбеди локацију са „комплетном инфраструктуром“ (струја, канализација, водоводна мрежа и др.); 2) да „издејствује и обезбеди“ све потребне грађевинске и друге дозволе за постављање објекта; 3) као и то да се чак „формално правно као инвенститор“ пријави за прибављање свих потребних дозвола од надлежних органа „на што ефикаснији и економичнији начин“. Притом је уговор подразумевао и то да СРЦ „Пионирски град“ ни једног момента неће полагати било какво право власништва над објектом. Са друге стране „Емотион Продуцтион“ се обавезао да ће: 1) СРЦ „Пионирски град“ добити накнаду за привремено коришћење локације у износу од 50.000 евра у динарској противредности и то у пет рата; 2) сносити све трошкове издавања дозвола; 3) сносити све трошкове коришћења инфраструктуре; и 4) извршити демонтажу и уклонити објекат по истеку уговорног рока.

Уговор између СРЦ „Пионирски град“ и предузећа „Емотион Продуцтион“ не само да је био скандалозан, већ је у великој мери био и противзаконит. Јасно је да један овакав „дил“ надлежне институције не могу верификовати као законит, па није ни чудо што је уговор потписан без предходно прибављених сагласности града Београда и Републичке дирекције за имовину. Такође у моменту потписивања уговора није постојало ни одобрење за изградњу већу од 800 м2 које је требало да буде прибављено од надлежног секретаријата. Без обзира на све околности и чињенице, овакво безакоње није сметало Ђиласевом предузећу „Емотион Продуцтион“ да као извођача радова ангажује фирму „Еопод“ и да у периоду од 01.септембра до 06.октобра 2005.године сагради привремени објекат за снимање серијала „Велики брат“. Међутим, на ову чињеницу је реаговала грађевинска инспекција која је дана 6. октобра 2005.године својим решењемналожила формално правном „инвенститору“ СРЦ „Пионирски град“ да обустави радове и да демонтира челичну конструкцију у року од 5 дана. Челична конструкција је демонтирана, али је темељ остао непорушен. Поставља се питање зашто темељ није порушен?!

Ђилас прво сагради, па тек онда добије дозволу

Како су надлежни у СРЦ „Пионирски град“ и одговорни у предузећу „Емотион Продуцтион“ били потпуно свесни да граде објекат без потребних сагласности и грађевинских дозвола, а да за уговорени објекат (с обзиром на намену) никако и никада не могу да добију одговарајуће дозволе, неко је смислио како овај проблем, фингирањем папира, може да буде решен. Тако је СРЦ „Пионирски град“ још 06.септембра 2005.године Секретаријату за урабнизам упутио захтев за издавање одобрења за изградњу објекта „за смештај деце, културно-забавну и спортско-рекреативну намену“ површине око 1.800 м2, који ће наводно градити из сопствених средстава! Веровали или не, Секретаријат за урабнизам је 17. марта 2006.године донео решење„о одобрењу изградње објекта за дневни боравак деце“ површине чак 1.967,12 м2 у оквиру СРЦ „Пионирски град“, а наведено решење је (с обзиром на делатност СРЦ „Пионирски град“) издато на име Секретаријата за спорт и омладину. Решење о одобрењу изградње је постало правоснажно тек 3.априла 2006.године, а кућа „Великог брата“ је одавно била саграђена још у 2005.години!

Дакле, предузеће „Емотион Продуцтион“ је на првобитном темељу, у октобру 2005.године, наставило са поновним грађењем објекта за снимање серијала „Велики брат“. Притом у периоду градње, нити је постојала грађевинска дозвола за градњу куће „Великог брата“, нити је постојало решење „о одобрењу изградње објекта за дневни боравак деце“, а у градњу објекта пре доношења овог решења, Ђиласево предузеће је уложило чак 16,1 милион динара! Овај податак намеће питање како су то у Ђиласевом предузећу знали да им је улог сигуран? Како је то неко смео унапред да уложи 16,1 милион динара у градњу објекта, а да не стрепи да ће тај објекат по други пут бити срушен? Очигледно је да је постојао наговештај да ће накнадно бити „фабрикован“ било какав „папир“, па макар то било и решење „о одобрењу изградње објекта за дневни боравак деце“!

За Ђиласа земљиште 20% јефтиније

Да је ово један велики криминал, јасно је било оног момента када су одговорни у СРЦ „Пионирски град“ захтевали од Секретаријата за урбанизам да се изда одобрење за градњу објекта за сасвим другу намену, а истовремено се градила кућа „Великог брата“, у складу са незаконитим уговором који је то предвиђао. Други доказ овог криминала јесте чињеница да је Управни одбор СРЦ „Пионирски град“ дана 02.фебруара 2006.године донео контрадикторну одлуку да се гради објекат чија ће намена бити „смештај деце, културно-забавна, мултимедијална и спортско-рекреативна активност“. У овој обмањујућој одлуци се такође наводи и то да ће објекат бити грађен из сопствених средстава или средстава „прибављених пословно-техничком сарадњом“, а за склапање свих уговора овлашћује се Младен Вујошевић, директор СРЦ „Пионирски град“. Оваквој одлуци је предходио и закључакградоначелника Београда Ненада Богдановића, којим је од 20.децембра 2005.године дата сагласност Секретаријату за спорт и омладину, а поводом иницијативе о градњи коју је упутио СРЦ „Пионирски град“. Тада је градоначленик дао сагласност да СРЦ „Пионирски град“ (из сопствених средстава) на катастарској парцели број: 3543/1, гради објекат за „смештај деце, културно-забавну и спортско-рекреативну активност“ на који би град Београд имао право коришћења и располагања. Чак је и Републичка дирекција за имовину 09.фебруара 2006.године данела решење којим се даје сагласност на овакав закључак Ненада Богдановића, као и на одлуку Управног одбора СРЦ „Пионирски град“.

Оно што је посебно карактеристично у овом криминалу, јесте чињеница да је Дирекција за грађевинско земљиште и изградњу Београда, обрачунала и наплатила накнаду за грађевинско земљиште по умањеној цени за 20% сходно важећим прописима. Разлог је фаворизацију Драгана Ђиласа јесте тај што се код Дирекције формално као „инвеститор“ појавио СРЦ „Пионирски град“, који је наводно градио објекат за обављање своје делатности (објекат културе, спорта и дечију установу). Тако је сходно уговоруо међусобним обавезама између (1) Дирекције, (2) Секретаријата за спорт и омладину и (3) СРЦ „Пионирски град“, утврђена накнада за коришћење грађевинског земљишта која је износила 17.801.216,25 динара. Другим речима ова накнада је за 20% била мања од реалне накнаде која би била обрачуната да се као инвеститор код Дирекције појавило предузеће „Емотион Продуцтион“, а не фиктивно СРЦ „Пионирски град“! Дакле, јако је тешко дефинисати овакво понашање надлежних органа и појединаца који су на невероватан начин, злоупотребом својих овлашћења, практично снагом својих полуга власти, покушали да „легализују“ и да „озаконе“ незакониту изградњу куће „Великог брата“. Наравно све ово у корист фирме Драгана Ђиласа, а на штету града Београда и београђана.

Ђилас преотео „објекат за децу“

Схвативши да је кућа „Великог брата“ незаконито изграђена још крајем 2005.године, а да је одобрење за потпуно другу врсту објекта („објекат за смештај деце, културно-забавну и спортско-рекреативну намену“) стигло тек 17.марта 2006.године, мешетари у Ђиласевој фирми и мешетари у СРЦ „Пионирски град“ нису седели скрштених руку. У трагању за излазом из оваквог безакоња, мешетари су ушли у нови, још већи криминал. Како? Наиме, дана 28.марта 2006.године раскинут је уговор о пословно-техничкој сарадњи који је 25.августа 2005.године био потписан између предузећа „Емотион Продуцтион“ и СРЦ „Пионирски град“. Разлог за раскид овог уговора је био „немогућност грађења пивременог објекта“, па је тако споразумним раскидом постигнута сагласност да се потпише нови уговор. Тим новим уговором СРЦ „Пионирски град“ би требало да призна сва додаташња и будућа улагања у изградњу објекта од стране предузећа „Емотион Продуцтион“, што је на перфидни и криминалан начин и учињено. Како?

Већ 5.априла 2006.године између предузећа „Емотион Продуцтион“ и СРЦ „Пионирски град“ потписан је нови уговор„о пословно-техничкој сарадњи и регулисању међусобних односа“. Овим уговором, Ђиласевој фирми су призната сва дотадашња улагања у изграђени објеката и то у износу од 30.231.995,36 динара (тада 358.600,51 евро). Међутим, уговором се изграђени објекат више не третира као кућа „Великог брата“, већ као објекат за „дневни боравак деце“. То је заправо предмет и суштина новопотписаног уговора. Тако је једном одредбом уговора дефинисано да: „наведеним улагањима „Емотион Продуцтион“ стиче право коришћења за сопствене потребе предметног објекта за „дневни боравак деце“ у периоду од 10.04.2006. до 28.06.2012.године, као и наставак права коришћења без сачињавања новог уговора и по истеку уговорног рока, али не дуже од 01.04.2013.године….“. Када је реч о трошковима закупнине објекта, Ђиласева фирма се обавезала да плаћа годишњу кирију од свега 5.000 хиљада евра (укупно 40.000 евра), почевши од 01.децембра 2007. године, па све до септембра 2014.године.

Како Ђилас „зида“ кућу за 24 сата…

Уколико се формално-правно посматра овај случај, инвенститор изградње куће „Великог брата“ или објекта „за смештај деце, културно-забавну и спортско-рекреативну намену“ је кроз папире био Секретаријат за спорт и омладину, односно СРЦ „Пионирски град“. Међутим, суштински гледано, стварни инвеститор је било предузеће „Емотион Продуцтион“ које је 2005.године ушло у пословни однос изградње објекта, користећи грађевинске услуге фирме „Еопод“ д.о.о. Ово предузеће је са пословима изградње објекта, тј. куће „Великог брата“ (према свом деневнику рада) стало 06. априла 2006.године. Али како је овде криминал у континуитету био присутан и како је дозвола за изградњу (раније изграђеног) објекта стигла 17.марта 2006.године, већ 5.априла 2006.године је „фиктивно“ између СРЦ „Пионирски град“ и прдузећа „Еопод“, евидентиран је уговор „о извођењу радова на изградњи објекта за дневни боравак деце“. Дакле, веровали или не уговор о извођењу радова по систему „кључ у руке“ је протоколарно заведен само дан пре него што су радови (према грађевинском дневнку) били окончани?! Поставља се питање како је то могуће да радови на изградњи објекта величине 1.967,12 м2 трају само један дан, односно 24 часа?! Међутим, како би се криминал бар папиролошки „испеглао“ уговором је била предвиђена обавеза предузећа „Еопод“ да радове на изградњи (већ изграђеног) објекта оконча до 1. маја 2006.године, иако су сви одговорни знали да су радови окончани још 06.априла 2006.године!

Сходно овом фиктивном уговору 01. маја 2006.године између СРЦ „Пионирски град“ и предузећа „Еопод“ склопљен је и фиктиван „протокол“ о примопредаји објекта. Протоколом су се уговорне стране сагласиле да је „извођач извршио све обавезе из уговора“ и да „СРЦ „Пионирски град“ нема примедби на квалитет изведених радова, уграђеног материјала и опреме“. Међутим, о поштовању уговорних обавеза градње и квалитету извршених радова се нажалост, уопште не може говорити. Предузеће „Еопод“ које је се формално кроз папире и одобрење за изградњу „провукло“ као извођач радова, није поседовало лице са лиценцом за извођење радова, нити је поседовало опрему за извођење грађевенских радова. Како? Једноставно тако што је ова фирма у регистру привредних субјеката била уписана као предузеће за продуцију и консалтинг са претежном шифом делатности: 92200 „радио и телевизијске активности“. Дакле, како није реч о грађевинској фирми, предузеће „Еопод“ је за ове послове морало да ангажује подизвођаче. Затим је ова фирма отишла и корак даље, па је стручни надзор над изградњом поверила предузећу „Орбис инжињеринг“, уместо законске обавеза да инвеститор ангажује надзорни орган. Овим је на најгрубљи могући начин прекршена одредба члана 120. тадашњег Закон о планирању и изградњи.

За Ђиласа закуп 1m2 по цени од 0,21 евро месечно

Без обзира на све пропусте и незаконитости, Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове Града Београда је 28. августа 2006.године издао решење о употребној дозволи изграђеног објекта. Ова употребна дозвола о употреби објекта „за дневни боравак деце“ је издата Секретаријату за спорт и омладину града Београда, и то као наводном и фиктивном „инвеститору“ који се као и СРЦ „Пионирски град“ до тада „провлачио“ кроз све папире. Пошто је објекат „за дневни боравак деце“ коначно стављен у употребу, његову намену је требало и званично, папиролошки, прилагодити потребама фирме Драгана Ђиласа. То је и учињено тако што је дана 04.октобра 2006.године, Секретаријат за спорт и омладину Града Београда, пријавио Секретаријату за урбанизам извођење радова на адаптацији „објекта за боравак деце“ у СРЦ „Пионирски град“. У папирима је наведено да се „адаптација изводи за потребе снимања серијала „Велики брат“, што подразумева промену намена просторија и инсталирање опреме за снимање“, а у оквирима габарита објекта чија је површина 1.967,12 м2.

Тако је према расположивим документима предузеће „Емотион Продуцтион“ наводно извршило улагање од 85.361.004,12 динара у изграђени објекат током 2005. и 2006.године (закључно са 5.12.2006.). Овде је свакако реч о незаконитим улагањима инвеститора „Емотион Продуцтион“, и то улагањима пре него што је извршена промена намене објекта за потребе снимања серијала „Велики брат“. Сва ова улагања СРЦ „Пионирски град“ је признао на основу изјаве од пребијању (компензацији) која је потписана 16.марта 2007.године. Притом, ваља подсетити да су уговорени трошкови закупнине објекта за 8 година 40.000 евра, односно сам 5.000 евра годишње. Дакле, уколико изузмемо средства која су уложена у објекат, Ђиласево предузеће је формално себи обезбедило коришћење објекта од 1.967,12 м2 и то за месечну кирију од свега 416,6 евра. То једноставно представља закупнину од невероватних 0,21 евро по квадратном метру на месечном нивоу, односно мизерних 2,5 евра по метру квадратном, на годишњем нивоу!

Ђиласу „на муфте“ милиони у џепу

На крају, уколико се сумира ова прича јасно је да је обим криминала који су београђанима приредили надлежни у (1) органима Градске управе Града Београда, (2) СРЦ „Пионирски град“ и (3) Ђиласевом предузећу „Емотион Продуцтион“, заиста немерљив, као што је немерљива и укупна штета. Кроз ову анализу могуће је било веома прецизно сагледати како се то без икаквих дозвола и сагласности гради замак Драгана Ђиласа, а затим се за ту грађевину накнадно „фабрикују“ и прибављају потребни папири. И све то наравно под параваном „објекат за смештај деце, културно-забавну и спортско-рекреативну намену“, да би се на крају јасно испоставило да је ипак реч о кући „Великог брата“. Дакле, овај пример најбоље показује како за функционере Демократске странке не важе прописи државе Србије. Колика је штета радњама надлежних органа и појединаца из Демократске странке и градске власти причињена буџету Града Београда, тешко је проценити. Штета се свакако мери у милионима динара, док се приход само једне од многобројних фирми Драгана Ђиласа такође мери у милионима! Так је према званичним подацима предузеће „за забављање широких народних маса“ „Емотион Продуцтион“ имало добит и то: 78,2 милиона динара у 2005.години, 197,7 милиона у 2006.години, 373,8 милиона у 2007.години и 36,8 милиона у 2008.години. Дакле, Ђиласева фирма је у 2007.години емитовала 2 серијала „Великог брата“ и тада је остварила невероватну, „чисту“ (нето) добит од чак 373,8 милиона динара, што је више од 4 милиона евра!

Након ових података, ваљда је свима јасно колики је профит „Велики брат“ донео Драгану Ђиласу и зашто му било важно да од београђана на најкриминалнији могући начин за своју фирму отме градско грађевинско земљиште и сагради своју „ковницу новца“. За овај криминал нико од одговорних до сада није одговарао, што кадровима Демократске странке само наговештава да слободно следе „пут стварања профита“ и то „по рецепту“ градоначеника Ђиласа и улива им наду да неће завршити из решетака. Услов је само да не ставе сав профит у џеп, већ да извесне суме новца донесу и у благајну Демократске странке у Крунској број: 69 као што то ажурно чини и Драган Ђилас. Тиме се на овај, али и на сличне начине од стране Демократске странке, њених функционера и финансијера наставља отимачина и пљачка грађана Србије која је започета 05.октобра 2000.године. Конкретно о овом случају „слободни“ и „демократски“ медији не смеју да напишу ни једно једини слово, а зашто је то тако свима у Србији је довољно познато.

Тадић и Ђилас имају исту ћуд. Обојица су насилни типови, што ће постати јасније детаљнијим ишчитавањем њихових метода освајања власти. Док Тадић „у име народа“ са својим свитом пељеши свуда по Србији, Ђилас, такође „за добро Београда“, немилице тамани градски буџет.

Кад је садашњи градоначелник Београда Драган Ђилас ушао у такозвану високу политику 2004. године, читава новија историја Демократске странке, у чије је чланство ушао као „високи функционер“, била је завршена. Промењен је претходни режим, убијен је вођа победничке коалиције из октобра 2000. године, а процес криминалне приватизације био је у свом климаксу.

Зашто Ђилас није ушао у Демократску странку за време покојног Зорана Ђинђића, да ли је нови председник странке тражио „свога Чеду“ па га је нашао у њему, или је сам Ђилас, осетивши да Тадић окупља „ђаке и омладину“ осетио тренутак да наплати „статус првоборца“? Одговоре на ова питања треба потражити у свему што се након његовог учлањења у Демократску странку десило. Јер, дела говоре више од хиљаду говора…

Ипак, једно је сигурно. У наставку Ђиласовог успона према врху, управо онај детаљ о разбукталој ломачи транзиционог бандитизма, мора да је пресудио код његове одлуке да „пристане на понуду која се не одбија“. Јасније речено: прилике су биле идеалне! Заправо, у подели плена међу освајачима власти, Ђилас је мало закаснио, па га је запало оно што још није било заробљено сасвим: рекламни простор на најскупљим телевизијама! На који начин, у доброј мери је познато, али је претходно добро знати и то до којих граница је овај човек постао један од кључних господара српске садашњости (а како му амбиције говоре – и будућности)…

Време је показало: кад се једном докопао моћи и власти, Ђилас није успевао да прикрије свој аутократски карактер, па је данас видљиво са свих страна како форсира култ своје личности, и све што иде уз то, насупрот невештом сценарију, да себе представи као „народног градоначелника“.

И бројне чињенице говоре у прилог томе. На пример, у раним данима своје владавине Београдом, донео је неки пословник о раду градског већа којим је опозицији било онемогућено да усмено на почетку седнице, путем овлашћеног представника предлагача, образложи предлоге измена или допуна дневног реда (па је то касније тешком муком исправљено). Ипак, и даље важи неписано правило да градска скупштина већину најважнијих тачака дневног реда, на предлог већа којим председава градоначелник, доноси по скраћеном недемократском поступку, без расправе!

Почео је Ђилас да говори и војним речником па све чешће помиње „командну одговорност“! Стање градских система углавном је лоше, рад Скупштине града је пример бесмисла, јер унапред донете одлуке које спроводи његов „менаџмент“ треба само
„акламацијом“ усвојити без много расправе. За време његове досадашње владавине дешавало се свашта, па и бројни сукоби интереса, кршења разних закона, корупционашки скандали и друге афере у здравству, покушај масовне пљачке грађана наплатом непостојећих дуговања предузећу Инфостан, дословно развлашћивање приградских општина, масовни долазак плаћених партијских функционера у извршној власти града и градских општина, али и у управним и надзорним одборима градских и општинских предузећа…

Коначно, и сам Драган Ђилас се, у својству градоначелника, налази на врху пирамиде оних који су у сукобу интереса (уствари, обрнуто, он је своје интересе хармонизовао!), јер је стекао огромно богатство тек од како је ушао у политику 2004. године.

Један његов противник незгодног језика и аналитичар његовог успона описао га је овако:

„…По свом положају, он нема такве терете и одговорност као његова браћа по злочину, са вишег нивоа власти и не среће се са тако великим и нерешивим проблемима. Такође, због свог богатства и директне контроле над медијима, у прилици је да себи обезбеди повлашћенији положај него други појединци режима…

Драгана Ђиласа слободно можемо назвати београдским Саруманом (лик из Толкиновог Господара прстенова), господаром жутих београдских Орка. Са једне стране – јавно – слаткоречив, умиљат, љубитељ залуталих голубова, ромски цар, мостоградитељ, верy страигхт гаy, пардон, гуy – бут нот гаy ат алл (укратко, „здрав“ и није „настран“, прим. ред.).

Са друге стране, не баш тако тајно – мултимилионер у еврима, у сукобу интереса као власник бројних фирми, власник великог и малог брата, лиценци за фастфоод бракове и провинцијски квазисвингерај, псовач танких нерава (на седници града, јавно, најпогрднијим изразима извређао једног одборника), несвикао на критику и супротно мишљење.

…Једина разлика између републичког и градског нивоа власти је та што је Ђилас злоупотребом свог положаја и моћи (новца) успео да уништи опозицију у граду Београду (пре свега СРС, коју је приволео да буде саучесник у власти лукративним учешћем у управним и надзорним одборима предузећа и установа Београда, што звучи невероватно). И, још важније, успео је да под тоталну контролу стави све медије који извештавају о градским темама. Дакле, Ђилас је успешнији од Тадића у фалсификовању стварности, и то је све. Није ни чудо јер је управо он уз Шапера и Крстића, главни фалсификатор стварности у Србији. Наравно, када то ради само за себе, Ђилас је успешнији него када ради за Тадића…“

На овом месту не треба заобићи ни неке од кључних црта његовог карактера које говоре да је реч о неописиво славољубивом човеку, што говоре мучне сцене почасти које му приређују компромитовани министри и удворице разних калибара. Тако му је ове
године, на дан 1. априла, „…у оквиру обележавања Дана омладинских радних акција“ (!) уручено признање „за укупну бригу о граду и пројекат изградње моста преко Аде Циганлије“! А, какве то везе има Драган Ђилас са пројектом оног скандалозно скупог моста и зашто награда за пројекат који није његов, то није ни било важно, јер је са радошћу примио награду (а то је ваљда и био смисао догађаја). Међу бројним свечаностима које је Ђилас уприличио у своју част, била је и она већ заборављена, кад му бивши министар здравља Томица Милосављевић уручује признање „…за одговорно поступање града Београда у примени Закона о заштити становништва од изложености дуванском диму“! Примио је Ђилас ово одличје из руку човека који је у његовом мандату спровео читаву кампању против Градског секретаријата за здравство, током које су откривани корупционашки скандали у београдским домовима здравља и клиничко болничким центрима (а челници тих установа похапшени и изведени на суд). Ваљда је код
Ђиласа добро дошао свако ко велича култ његове личности, другог смисла нема
његово уживање у наградама и почастима.

Мора да је његов психолошки профил имала у рукама америчка амбасадорка у Србији Мери Ворлик кад је њеним залагањем добио награду за „реформатора године“ од организације НАЛЕД (Натионал Аллианце фор Лоцал Ецономиц Девелопмент), која има енглески назив а послује – само у Србији! Мада је НАЛЕД у својим оснивачким актима искључиво локална НВО са великим „визијама“, та организација ?? углавном финансирана из америчке Агенције за међународни развој – УСАИД. Ђилас је добио награду непосредно нак?н што је добио надимак „Дрвосек“, после сече платана у најдужем београдском булевару. Повод је, очито, био далеко мање важан од саме награде…

Тешким батинама један грађанин Гроцке је платио своју веру у, Уставом Србије, загарантовану слободу јавног изражавања
политичког мишљења. Наиме, негде током 2008. године, кад су Драган Ђилас и Борис Тадић заједно ишли у обилазак ове приградске општине, шездесетогодишњи Милан Марчета, који се том приликом затекао на улици, добацио је Тадићу: Свака част вама, председниче, али што сте повели овог лопова?“ (показујући руком на Ђиласа).

Само пар минута касније, Александар Бјелић, некадашњи возач покојног премијера Зорана Ђинђића, који је тог дана био у пратњи Ђиласа и Тадића, показао је своју „идеолошку свест“ и оданост култу личности тако што је несрећног Марчету оборио на бетонску ограду, а онда га тукао песницама по глави, све док га дословно није унаказио! Мада је Марчета запомагао, звао у помоћ, присутна локална полиција се није ни померила. Знатно касније, један позорник је осетио потребу „да објасни ствар“, па је рекао : „Знате ли ви ко је он? Не смемо на њега…“

Одмах потом, демократска пропаганда је Марчету одмах прогласила „алкосом, провокатором и радикалом који је сам себи разбио главу“. Није дуго прошло, заправо, већ у септембру 2009. године, овај, до тада анонимни табаџија, шофер и телохранитељ, привремено унапређен у помоћника градоначелника, постаће менаџер у градској влади Београда под командом Драгана Ђиласа. Укратко, оданост на делу је била и конкретно награђена!

Иначе, Александар Бијелић је рођен 1975. године у Карловцу (Хрватска), а у Србију се доселио као несвршени средњошколац (тамо је после основне школе уписао математичку гимназију, а 1993. године у Београду био матурант Девете београдске гимназије).
У јавно доступној биографији пише да је „стекао звање дипломираног менаџера“.

Бијелић је муњевитом брзином мењао послове и улоге, али увек и непогрешиво слепо следећи своје демократске шефове… Тако је за кратко време „прошетао“ од личног возача покојног Зорана Ђинђића (био је и један од сведока на суђењу за његово убиство, тврдећи да је постојао и трећи хитац, прим. ред.), па преко функције извршног директора ЕП 2005, предузећа које се бавило организацијом Европског првенства у кошарци, директора маркетинга Фудбалског савеза Србије, координатора изградње обилазнице око Београда у Канцеларији за Национални инвестициони план, помоћника градоначелника Београда и, коначно, градског менаџера! То може само у Демократској странци! То може само у Србији. Тај сан
не би остварио ни у једној другој Америци! У никад написаној брошури за брзо стицање каријере, новца и моћи, под насловом „Сви Ђиласови људи“, овај човек би свакако заслужио да буде проглашен првим до првога.

На тетоважи на левом рамену Драгана Ђиласа бели меда (крволочни убица животиња и људи) седи на санти леда. Да ли ће још нешто и неког уловити бели меда, или ће једног дана неко способнији, и примени законитости доследан, уловити белог меду (Ђиласа) и ставити га у кавез, верујемо, брзо ће се сазнати, јер манадат овој власти, која, иначе, само што није пала, истиче следеће године. Дотле ће Драган Ђилас остати само немилосрдни ловац. Али на новац.

Кaко је Ђилас опљачкао Телеком 
Бивши градоначленик Београда, Драган Ђилас, директно је одговоран за пљачку “Телекома” 2011. године када је то државно предузеће под његовим притиском било приморано да купи четири кабловска канала “Арена Спорт” за 7,7 милиона евра!

Крајем августа месеца 2011. године “Телеком” је саопштио да је постао је већински власник компаније “ХД WИН” и њена сва четири ТВ канала “Арена Спорт”, пошто је докапитализацијом у износу од 7,7 милиона евра стекао 51 одсто власништва над том компанијом.
“Телеком Србија” инцијално није желео да купи “Арена Спорт” канале. Према речима нашег извора, понуда је прослеђена “Телекому Републике Српске”, али је њихов управни одбор одмах донео одлуку да одбије понуду.

– Та инвестиција, која је у јавности представљена као “најзначајније улагање”, била је у потпуности беспотребна. Просто је невероватно да се нико 2011. године није побунио када је “Телеком” платио четири кабловска канала 7,7 милиона евра, иако тада “Телеком” није смео да буде власник медија. Ђилас је морао некоме да прода та четири кабловска канала у нечије име, па је одлучио да је најбоље да то учини преко “Телекома” и тадашњег директора Бранка Радујка. У мејловима се види да је Ђилас у једном тренутку споменуо да је грчка “Антена”, која сада држи ТВ “Прва” и ТВ “Б92″, била заинтересована да купи “Арена Спорт” канале. Није било битно коме ће продати, само је морало да се прода. Када нико није хтео, “Телеком” је био сигурна опција, прича извор.

Чак је и познати црвени тајкун Жељко Митровић једном приликом саопштио да је “Телеком” купио “Арена Спорт” канале под Ђиласевим притиском.

– Нисам помињао канал “Арена спорт”, који је “Телеком” под вашим притиском морао да купи, кршећи бар неколико закона, јер као што знате држава не може бити власник медија, а вишемилионски губици су били пренети на “Телеком Србију”, како би поново, по ко зна који пут, директно, буџетски новац био исплаћен приватним лицима, саопштио је Митровић 2013. године одговарајући на прозивке Драгана Ђиласа.

На основу имејл преписки између Драгана Ђиласа и Бранка Радујка, до којих је Телепромптер.рс дошао, јасно се види како су њих двојица у синхронизованој акцији “Телекому” продали четири беспотребна кабловска канала.

Радујко је Ђиласу више пута жалио како га тадашњи двомандатни диктатор Борис Тадић и квази-премијер Мирко Цветковић игноришу. Расправљали су и о законској забрани о којој је говорио Жељко Митровић.

Иначе, Драган Ђилас се у препискама потписује као “ЈА”.

– У посао продаје “Арена Спорт” канала “Телекому” уградили су се и Драган Ђилас, Бранко Радујко и још неколико људи. Питање је само колико, пита се наш извор.

Према подацима Агенције за привредне регистре, тренутни власници компаније “ХД WИН” су Горан Ђаковић (40%), такође власник фирме “Сага” која је за “Телеком” раније реализована најважније инфраструктурне послове, швајцарска фирма “МYД СПОРТС СА” (9%) и “Телеком Србија” (51%).

Директна пљачка: Ђиласова фирма „Директ Медиа“ пљачкала буџет уз помоћ функционера ДС-а

Вучић обећао решење предмета „Притисак на медије“, у којем се актуелни лидер ДС сумњичи да је преко своје фирме „Дајрект медије“ контролисао штампу и ТВ у време диктатуре Бориса Тадића.

БЕОГРАД – Незгодно.

Александар Вучић, први потпредседник Владе, казао је да полиција ради на предмету о притиску на медије, а у вези са чим је Савет за борбу против корупције саставио врло детаљан извештај и доставио га влади 2011. године.

Притисак политичара

Вучић је навео да је то једини предмет који није достављен тужилаштву и у којем није завршен предистражни поступак.
– Савет је саставио врло детаљан и темељан извештај, на основу којег је полиција кренула у прикупљање информација и јавност ће бити обавештена кад се то заврши. То је једина ствар која није до краја окончана – рекао је Вучић.

У извештају Савета, који је писан у време владавине Демократске странке, наводи се да се на медије у Србији „врши снажан политички притисак и да су три главна проблема нетранспарентност медијског власништва, економски утицај државних институција на рад медија кроз различите врсте буџетских давања и проблем РТС, који уместо улоге јавног сервиса има улогу сервиса политичких странака“.

Савет је утврдио да међу 30 најзначајнијих медија у Србији за чак 18 прави власници нису познати јавности, а као пример су наведени пропали дневни листови Прес и Вечерње новости, чији су формални власници офшор компаније, што има за циљ да се прави власници сакрију. Тако би истрага само овог сегмента случаја „Притисак на медије“ донела проблеме Мирославу Мишковићу, Драгану Ђиласу и Милану Беку, за које се испоставило да су прави власници ова два медија, чиме су прекршили Закон о радиодифузији.

Контрола новцем

– Полиција истражује све што је наведено у извештају Савета, укључујући и податке о томе како су поједине странке преко маркетиншких агенција практично контролисале медије. И ту ће се Ђилас наћи у проблему – објашњава извор Курира и подсећа да је Савет поднео прегршт доказа о утицају Ђиласове „Дајрект медије“ на српске новине и телевизије.
– Агенције откупљују од медија рекламни простор, који потом продају клијентима по далеко вишим ценама. Због лоших финансијских услова, медији Агенцијама продају рекламни простор по далеко нижим ценама, а неретко се дешава и да агенције медијима уплате само део износа авансно, а да плаћање остатка користе за притисак на медије – престају да плаћају уколико медиј почне да се бави неком темом која није у њиховом интересу. Значајно место на тржишту реклама имају агенције које су у власништву блиских сарадника тадашњег председник Бориса Тадића – пише у извештају Савета за борбу против корупције.

Народне паре поклањали жутим медијима

У ПРОБЛЕМУ ДУЛИЋ, ЦВЕТКОВИЋ И ДРАГИН

За полицијску истрагу занимљив је део извештаја у којем се говори како је новац из буџета коришћен за контролу медија, а истрага би могла да доведе до злогласног Оливера Дулића, бившег премијера Владислава Цветковића, бившег директора Агенције за приватизацију, као и озлоглашеног Саше Драгина.
– Институције издвајају велика средства за оглашавање, чиме се остварује лична и партијска промоција. Највећа финансијска средства издвајали су Министарство животне средине, Агенција за приватизацију, Министарство економије и регионалног развоја, Министарство здравља и Министарство пољопривреде а новац је завршавао у џеповима истакнутих чланова Демократске странке – пише у извештају Савета.