Био митинг ономад, кишовитог априлског дана, у Новом(е) Саду, био Он и говорио, било и (много) гостију, са све сендвичима, довезених из целе Србије, не би ли слушали Вођу. Ништа ново, осим силаска АВ са бине после изрицања великих, и на одушевљење дочеканих, мисли. И онда – шок! Ничим изазван, однекуд се појавио Оливер, који притрчава председнику (не деди, или краљу, патријарху, као што и доликује) и љуби му руке?!? Шта би човеку, сви се упиташе, па је чак и самом Вучићу на секунд било непријатно…Шта учини, Оливере, јеси ли баш скроз наскро прс`о, питала се данима нормална Србија.И није добила одговор. Мучнину у стомаку јесте.

Биографија

 Оливер Мандић, рођен 13. јула 1953. године у Ужицу, је познати српски певач и композитор популарне музике. Био је једна од најистакнутијих звезда београдског новог таласа прве половине осамдесетих година.

  Оливер Мандић за собом има три студијска албума, на којима се нашло 27 песама, све сами хитови! Она четврта, и по многима најбоља плоча никада није угледала светлост дана. На њој је Мандић остварио спектакуларну сарадњу са трубачем Фреди Хабардом, клавијатуристом Чик Кориом и још неколико врхунских светских музичара. Додуше, тај албум је требало да објави ПГП РТС почетком 1999. године, али није пошто га је Мандић у последњем тренутку повукао из процедуре уочи агресије НАТО снага на СРЈ.

У младости се образовао у музичкој школи "Станковић" у Београду са намером да постане пијаниста класичне музике (у време активне каријере био је један од ретких југословенских рок и поп музичара који су имали подлогу класичног музичког образовања, укључујући ту и читање / писање нота).

Остао је запамћен у музичким круговима бивше Југославије по бескомпромисно високим стандардима које је захтевао у вези сопствене музичке продукције, укључујући квалитет материјала, првокласну студијску опрему и потпуну увежбаност музичара у студију и на концертима.

Пукао, није пукао...

А да ли је Олишка одиста пукао, како се, по свему чини? Одговор вероватно зна само он, али, знајући га све ове деценије, и ово последње што је урадио резултат је само неке нове лутке у његовој глави. Као и код сваког генијалца, а он то сигурно јесте. Проблем је само што се у својим досадашњим испадима никад није брукао и понижавао. Ни онда кад се лизао с Арканом  и СДГ, ни онда кад је писао песме за турбофолкере. Никад овако.

Јер, он је ипак Оливер Мандић, човек који је досад снимио само тридесетак песама и све су, апсолутно  све,остале хитови за сва времена. А последњу је снимио пре двадесетак година. И никад заправо концерт није одржао, једном је то објаснио – јер нико не може да му обезбеди врхунске техничке услове какве он жели. Тако смо остали без толико очекиваног наступа Великог(музичара) Оливера, без иједне нове песме годинама уназад и остаје нам само да по Јутјубу гледамо његове спотове И до смрти певамо Љуљај ме нежно, или Бобане.

А да ли смо изгубили великог Човека? И то је питање, зависи какви су чији критеријуми. Кад је направио “Београд ноћу”, баш га је било брига да ли неко мисли да је педер. Заправо га никад није било брига шта ко мисли. Ни онда када је недавно ипред Пинка ђускао на музику Д.Ј. Жекса, а касније му се и придружио на балкону, чекајући Бошка и компанију. И опет га није било брига шта ко мисли. Али ово последње…Прво – Ко ти је Вучић да му љубиш руке?!? Само један председник који ће још мало да обавља тај посао и кога се за пар година нико више неће сећати. И неће имати ниједну песму коју ће неко слушати за 100 година. А ти ћеш имати, твоје песме ће се још дуго слушати, ти ћеш остати у музичким алманасима и енциклопедијама, а све будалаштине које си урадио ће се заборавити…Биће да си ти мало већи од Њега, а биће и да је требало да буде обрнуто, ако је већ морало – да он теби љуби руке јер си га почаствовао доласком на митинг. Само си се ту зајебао. Олишка.

 Први скандал

Крајем 1971. био је члан јазз роцк групе ОЛИВЕР, у којој су, медју осталима, још били и чланови тадашње ПОП МАШИНЕ, те певач Душан Прелевић.

Током 1972. године Оливер Мандић је свирао на неколико концерата са Поп машином, а наводно су се водили и разговори о његовом преласку у YУ групу, затим у групу Тиме.

одине 1974. снимио је с Душаном Прелевићем две песме "Тајна" / "Прошло је све", које је на синглу објавио ПГТ РТБ.

На Боом фестивалу 1976. год. у Београду свирао је као члан Београдске роцк селекције, коју су чинили Роберт Немечек на басу, Зоран Божиновић на гитари, бубњар Лазар Тошиц, трубач Стјепко Гут и други. На том наступу урадио је и први у серији својих скандала: Незадовољан увјежбаношћу музичара, разбио је свој ситисајзер и прекинуо концерт.

 Мало песама, али све хитови

Дискографски опус Оливера Мандића је бројчано скроман, али је обиловао хитовима и показао се као изузетно комерцијалан.Самосталну каријеру почео је синглом "Љуљај ме нежно" 1978. године, готово случајно, јер је пјесму на текст Марине Туцаковић он компонирао за Мају Оџаклијевску, али се ова није појавила на снимању у сплитском студију 'Тетрапак', па је Енцо Лесић наговорио Иловера Мандића да је сам отпјева. Пјесма је одмах постала велики хит и Мандића је то заголицало да настави истим путем.

Следеће године урадио је још један сингл с пјесмама "Сутра имам празан стан" и "Ослони се на мене", а као гост на југословенској турнеји Здравка Чолица појављивао се само да би отпевао једну песму — Љуљај ме њежно.

Све је то требало бити довољно за успешан почетак солистичке каријере, али Мандић се изненада повукао и тек 1980. године снимио дебитантски албум "Полудећу".

 Шок емисија

Оливер Мандић се представио широј публици кроз ТВ емисију "Београд ноћу", која је емитована упоредо са изласком првог албума "Пробај ме" 1981. године. Емисија се састојала од видео спотова за песме са плоче. Режисер је био Станко Црнобрња, а костиме и Мандићев изглед осмислио је концептуални уметник Коста Бунушевац (исти костими су коришћени и на омоту првог албума).

Део јавности је био озбиљно испровоциран Мандићевим травеститизмом, али је без обзира на контраверзност емисија добила награду "Златна ружа Монтреа" а потом и комерцијално објављена на видео касети, што је било несвакидашње за тадашњу музичку сцену.

 Педер са 2.000 жена

Он је зправо само хтео да засмеје народ. А они су га схватили погрешно. Једино је он разумео у чему је ствар. Овде су му били забранили да се 3 године појављује на ТВ-у.

 Па чак су мислили да је педер. А Оливер каже: "Не знаш како је кад ти неко каже да си педер, а ти највише волиш жене". Причало се, наводно, да је био је са 2000 жена. А и како он то каже:"Да сам вежбао клавир колико сам времена провео са женама, сигурно бих имао још пет-шест албума".

 Са Бранком Милићевићем Коцкицом снимио је плочу за децу, а његова песма "Деца без адресе" победила је на међународном конкурсу УНИЦЕФ-а. Освојио је четири Оскара популарности листа "Радио ТВ ревија".

Тријумфална деценија

Други албум "Због тебе бих туцао камен" објављен је 1982. године и ударне су пјесме биле "Смејем се, а плакао бих", "Неверне бебе" и "Све су секе јебене" ( по мотивима народне еротске поезије из збирке Црвен бан Вука Караџића). Албум је сниман у Швајцарској, а као гости се на њему појављују бројни цењени музичари, као Ђиђи Јанкелић на бубњевима, Лаза Ристовски на клавијатурама, трубач Стјепко Гут, те Беби Дол, која је певала пратеће вокале.

Крајем 1984. године Мандић тријумфује на првом фестивалу популарне музике МЕСАМ-у, са песмом "Питају ме питају". Следеће године победјује на истој манифестацији "Помагајте другови" и промовише трећи албум "Додје ми да вриснем твоје име".

 Последњи студијски ауторски албум "Дође ми да вриснем твоје име" (Југотон) Оливер је снимио 1985. год., а у међувремену је завршио још један пројекат, по имену "Када љубав убије", који до данас није објављен и који се налази у поседу Максе Ћатовића, власника "Комуне".

 С Марином Перазић снимио је "Мандарина и банана", пјесму коју је Југотон објавио 1990. године на албуму '12 популарних дуета — удвоје је најлепше'.

Оливер Мандић је био победник првог и другог фестивала популарне музике МЕСАМ (1984. и 1985. године).Написао је музику за филмове Национална класа (учешће; 1979.) и Последњи круг у Монци (1989.)[2]

 Свађа с Чорбом

Године 1991. Оливер Мандић је краткотрајно био члан београдске групе Рибља чорба. Замисао је била да Оливер Мандић постане клавијатуриста састава, а требало је и да креативно учествује у стварању плоче "Лабудова песма" са половином нумера. Оливер Мандић и Рибља чорба су снимили комплетан материјал за ову плочу у Бечу крајем 1991. године (укључујући и песме са Мандићевом музиком, на којима је вокале отпевао Бора Ђорђевић), али су се пре изласка албума Оливер Мандић и Бора Ђорђевић посвађали тако да је сарадња напрасно прекинута. Плоча Рибље чорбе "Лабудова песма" се ипак појавила на тржишту 1992. године, али се на њој нису налазиле нумере чији је аутор музике био Оливер Мандић услед издејствоване судске забране (ово скраћено издање албума је имало свеукупно осам песама, пола од планираног броја). Оливерове песме снимљене са Рибљом чорбом су данас доступне само у облику пиратских снимака, а због свога квалитета и својеврсног звука (несвакидашња комбинација Оливерових клавијатура и Бориног гласа) врло су цењене међу колекционарима.

 Горан као Бени Хил

Оливер је критиковао рад Горана Бреговића, Бијелог дугмета и других који су развијали врсту музике коју он описује као "сељачки рок" и "пастирски рок", посебно цитирајући Бреговићево одсуство музичког образовања ("Музика Горана Бреговића за мене је права хумористичка серија Бенија Хила"). Оливер Мандић је имао изразито негативно мишљење према сарајевској музичкој сцени која се развила током осамдесетих година (састави Хари Мата Хари, Мерлин, Плави оркестар, Црвена јабука и други, које је Мандић отворено називао "Роцк анд Ролл абортусима"; видети такође: "Нови примитивизам“). Са друге стране, ценио је Здравка Чолића као изванредног професионалца, и са њиме сарађивао још седамдесетих година.

Током деведесетих година (и касније) писао је музику и аранжмане за разноразне звезде турбо-фолка (овај извор прихода су такође - некад отворено а некад притајено - користили и Бора Ђорђевић, Момчило Бајагић Бајага и многи други прваци бивше југословенске рок и поп сцене).

 Против опозиције

Године 1997. се успротивио демонстрацијама опозиционих странака и напао учешће својих колега музичара и режисера, за које је навео да су за време рата били у иностранству, или пак добили од државе средства за снимање филмова или станове ("... То је по оној старој изреци - 'рани куче да те уједе").[5]

 Кум Аркан

Жељко Ражнатовић Аркан је био Мандићев кум, а познавали су се наводно још од детињства. Када је почео рат у Хрватској, Оливер Мандић је приступио Аркановој Српској добровољачкој гарди и отишао на ратиште, где је обављао дужност интенданта задуженог за набавку цигарета и осталих потрепштина (Српској Добровољачкој Гарди су приступиле још неке личности јавног профила, на пример Тони Монтано и Душан Прелевић ). Написао је музику за филмове Национална класа (учешће; 1979.) и Последњи круг у Монци (1989.), а игра у филму Последњи круг у Монци 2 (2006.)

 Хитови за народњаке

Током деведесетих година (и касније) писао је музику и аранжмане за разноразне звезде турбо-фолка (овај извор прихода су такође — некад отворено а некад притајено — користили и Бора Ђорђћ, Алан Исламовић, Момчило Бајагић Бајага и многи други прваци бивше југословенске рок и поп сцене). За Цецу је писао неке песме, као што је "Исусе, дај ми лавље срце".

 Рекорд током хиперинфлације

У време хиперинфлације 1993. године издата је компилација која је продата у (за то време ) рекордних 30.000 примерака. За разлику од претходних компилација, овај албум је као бонус имао и до тада необјављени хит "Одлазим, а волим те" (песма снимљена за потребе филма "Последњи круг у Монци").

Током боравка у САД-у крајем 80-их година, Оливер Мандић је снимио материјал с америчким музичарима, који је кориштен у филму 'Последњи круг у Монци', радјен по сценарију Душана Прелевића. Током ратних година. Због пријатеља Аркана, компоновао је је неколико песама за Светлану Разнатовић - Цецу.

 Спојио Цецу и Аркана

 Оливер Мандић је човек који је спојио Жељка и Цецу Ражнатовић. Они су се први пут срели 11. октобра 1993, у ресторану "Ердут". Поред Цеце, Оливер је тог дана у Ердут довео и Џеја Рамадановског, да певају на прослави Српске добровољачке гарде. Цеца и Аркан знали су једно за друго само из новина и из трачева, од којих је најпознатији био да је Аркан ошишао Цецу, јер је у иностранству певала муслиманима! Светлана, тада Величковић, управо због тога пожелела је да упозна Жељка Ражнатовића.

 Последња песма

 Крајем 1997. завршио је албум Кад љубав убије, којег су цинили и материјали снимљени у Америци, а на снимању су гостовали Влатко Стефановски, Р. М. Точак и Беби Дол, али албум никада није објављен. Београдски Цитy Рецордс је 2002. објавио реиздање компилацијског албума 'Све најбоље' с једном до тада необјављеном, ранијом песмом "Ако лажем, ту ме сеци". Овај изузетно талентован музичар није мировао све ове године, и даље је био присутан у музици али на нешто другачији начин (више као аутор).

"Одлазим, а волим те " је веома позната песма која је снимљена за филм "Последњи круг у Моници". Мандић је урадио песму "Ако лажем, ту ме сеци" која је 2002. године изашла на компилацији Цитy Рецордса...

(Извор: мојблог.рс)

 Разбијач естрадног бонтона

"Шта се све то и због чега крије испод наопако окренутог качкета у човеку који је овдашњој популарној музици с најмање песама дао највише? И, без обзира на то каквог Оливера слутите — композитора због чијих емоција вас није стид да заплачете, разузданог разбијача естрадног бонтона, лајавца који не уме да прећути ништа или родољуба који је поносан на кућу свог прадеде старију од модерних империја — мајстор медијске непредвидљивости опет остаје корак испред логике и морала...

 Када би таквих имали још неколико било би, истина, тешко, али би све звучало много боље, вредело више и чуло се знатно даље"... Тако је својевремено писао Пеца Поповић на једној од седам компилација с најлепшим песмама Оливера Мандића, а све изречено није избледело до данас, јер у противном не бисмо овај цитат искористили за увод у ексклузивни интервју са човеком који је на врхунцу каријере спаковао кофере и прихватио да се, како сам каже, зајебава са сељацима у околини Бајине Баште, на обронцима Таре.

Већ 20 годинаокупирансамизградњомцентрауЗаовинама. Пратим шта се дешава на естради, али гомилу људи што су се појавили у последње време и не познајем, не излазим на та места. Дружим се с онима од којих могу нешто да научим, а ово што се догађа на естради мало је танко да бих губио време са новим младим звездама — започиње разговор Оливер и одмах открива да са мештанима свога села има прилично проблема, али да се нада да ће успети у својој намери да од завичаја направи највећи туристички центар у земљи не нарушавајући природне лепоте:

 Са сељацима на Тари

Овдемиједедовина, очевина... НађитемиградуСрбијикојиимадвајезера, младићу, Панчићевуоморику... Али, људизасвеовегодиненисутоуспелидаискористе. Сељаккосељак, кадниситуонтиукраде, кадситувиче: "'Деси, царе". Гледамга, стоји поред пута с пет оваца и кажем му: "Човече, имам 30 хектара дедовине, 'ајде да купимо 500 оваца, ставимо "чобанице"..." А он ми на то: "А ко ће да чува те овце?" Па, шта радиш, бре, са ових пет цео дан?!

 Неки њихов микросвет

Некидансретнемчовекакојичитановинеиз '82. године! Чува краве и чита. "Еј, бре, то је од пре 24 године", а он вели: "Гледај своја посла, прођи ме се..." Не купују новине, не гледају телевизију. Нахране стоку, накркају се сланине и у кревет. Овде је све стало, као да је 16. век. Замисли, имам 40 радника на градилишту и понудим 500 евра ономе ко наброји три моје песме. Знају само "Помагајте, другови" и "Нисам крес'о шест месеци". И то су ваљда случајно негде чули.

Живеунекомсвоммикросвету. Овоговоримоселима, анеоБајинојБашти. Онајенешто друго. У локалној власти сад су млади, способни људи. Али, у не тако давно време било је да ако ниси добар с овим или оним, кажу: "Ма, пусти онога с марамом, прича приче... Он ће као да направи нешто". Све се чинило да се ништа не уради. Захваљујући Кустурици, променила се свест, а његов долазак означио је нову еру просперитета овог краја.

 С Кустом до краја

Професор је својом појавом и Оливеру учврстио веру да ће успети у свом подухвату.

Очигледно да је паметнији од мене, бржи, моћнији... Сад ми је много лакше кад је он ту. Апсолутни је геније, а мени је боље да не мислим својом главом, већ да пратим његову енергију и да узимам оно што ће бити корисно за ово о чему сам ја маштао. А то је задужбина, нешто што ће оставити иза себе за вијек и вјекова.

 И много бољи од мене су заборављени. Питао сам клинце јесу ли чули за Ђорђа Марјановића. Немају појма! Еј, бре, па мене још мало нико неће знати. Онда се сетим Илије Коларца, трговца, и решим да све што сам зарадио, што сам наследио, уложим у Заовине, да остане нешто иза мене. Нисам могао са три албума која сам снимио да рачунам да сам толико велики и да ће то бити певано у следећих 100 година. Волео бих да бар једна песма остане, али, опет, мало сам дао да бих очекивао превише. Па, рекох да ја изградим ово, да остане Оливуд, јер нико ништа у гроб није ни однео.

 Батина решава све

Као што сада муку мучи с комшијама да оствари свој сан, тако је својевремено и у Београду морао да избори за своје место под сунцем.

 Био сам дете провинције на путевима афирмације. Живео сам у Кремнима, Ариљу, шест година у Сребреници, у Обреновцу сам завршио основну школу, а моји родитељи су само због моје музичке школе прешли у Београд. Тиме се поносим. Знаш ли колико Оливера данас има по Србији?! Колико хоћеш, само што их родитељи не разумеју.

 Кад сам дошао у Београд, зајебавали су ме због нагласка. Трпео сам две године, а онда узмем штанглу, па када сам две-три лобање полупао, јеби га, оставили су ме сви на миру. Онда су почели да уместо "сељак", говоре — луди Мандић, а ја сам се као, да не кажем, најбољи ђак у средњој музичкој школи "Станковић" ослободио тих провокатора.

 Смрдоје Бреговић

 Живео сам као краљ, имао шта сам хтео, возио најскупља кола... Људи су волели моје песме, сви су имали паре, нормално живели. Обожавали су ме на естради, и ја њих — осим оног смрдоја Горана Бреговића. Једино ме је нервирао тај намазани фићфирић, на Дорћолу би рекли шанер, а у свету га зову слинави диригент, који купује куће на туђим песмама и тај његов однос према мојим пријатељима Лази Ристовском и Ипету Ивандићу, којем ни на сахрану није дошао... Краде песме, глуми и зајебава народ.

 А онда, на све то му улети Кустурица са две Златне палме и ту се обогати. Уместо да клекне пред њега и каже: "Хвала ти, брате", он је све то врло лукаво искористио. Што каже професор Кустурица за њега: "Он ти је човек који ти украде новчаник и после те зове на вечеру!" Са осталим колегама никада нисам имао проблема. Заправо, нисам ни припадао естради, али у то време је било занимљиво бити на њој.

 Рат и тазбина

 Први таст ми је био командант Југословенске ратне морнарице Мате Јерковић, кога сам обожавао. Хвалио ми се да је први адмирал Јужних Словена са три звездице... У то време нису постојали контраадмирали и вицеадмирали, само један једини. Тито, савезни секретар Гошњак, па он! Летовао сам на Брионима с другарима који су били генералска деца. Дували смо траву и гледали срне.

Живећи са њим, схватио сам да су владари света још '63 године направили план како ће да разјебу Балкан. Само су морали да сачекају да Тито умре. Једино ми је жао што Милошевић није одмах после Газиместана одлетео до Пентагона и питао: "Људи, реците ми шта да радимо?!" Онда не би било 500.000 мртвих, два милиона избеглица, не бисмо овако лоше живели.

Пријатељи Муслимани

Некако сам тужан. Као и сви... Ко да сам ја ту нешто битан, битно је да смо преварени, изиграни. Није било потребе да се то уопште деси. Мени су муслимани најбољи пријатељи, ја сам само по Хрватској и Словенији радио турнеје... Да ли можеш да замислиш да сам '84. с "Питају ме, питају" и '85. с "Помагајте, другови" и "Бобане" зарадио три и по милиона марака кеша! Па, како да не зарадим толике паре кад је моја баба продавала на пијаци у Ужицу јаја на кантар и тако истерала Јевреје из нашег краја!

  Живео сам тамо, имао кућу у Поречу и одједном ми се окренуо цео свет. У Бијељини рат, а у Београду, удаљеном само 120 километара, људи седе по кафићима, као да је то у некој другој држави, као да се не догађа нама. Хрватска телевизија је емитовала снимак на коме кажем: "Слушајте, бре, Срби, пичкице, кад се вратим јебаћу вам мајку!" Али, Београда се све то никада није тицало.

 Аркана убили џукци

 Оливерово име доста дуго се везивало за Аркана...

 Упознао сам га '71. године, били смо као браћа. Ја сам становао у 27. марта 56 а он у 83. Његова мајка Славка је као моја мајка... То су ти најбоље мајке. Моја је била учитељица, која је кад смо дошли из Обреновца за девет година рада добила орден са сребрним венцем од Тита и орден рада. Значи, лепо сам васпитан. Мој Жељко је стално говорио: "Ја цео живот крадем по Западу и доносим паре у Србију, а ови комунисти краду од народа и износе на Запад. Па, ко је ту криминалац?!" Знам да је погинуо за српство. Жао ми је што није погинуо на ратишту, да га сахранимо као хероја, а не неки џукци да га умлате у "Интерконтију". Био је патриота, борио се. Имали смо 63 мртва и не знам колико инвалида. Ми смо имали све у животу, али смо сви оставили фамилије и отишли да бранимо наше Србе од неких тамо лоших људи. Моја прича је та.

(Извор:Курир).