Држава Кипар на страни криминалаца
Петрос Клеридес, помоћник јавног тужиоца и јавног правобраниоца Републике Кипар је, без премца, био и још је, најактивнији високи државни службеник Кипра у прикривању, заташкавању, спречавању и опструисању свих постојећих и потенцијалних истрага које су, или би биле, у вези са лажним и фалсификованим фирмама "Антексол", "Браункорт" на Кипру, илегално пребаченим милијардама долара кроз њих, прању пара и криминалним активностима Пападопулоса, његових помоћника адвоката у његовој адвокатској канцеларији, Популар Банке и осталих институција, како државних тако и приватних.
Наравно за то постоје писани, необориви докази. Када је госпођа Раденковић, почетком 2001 године, ужаснута, пронашла своје име на америчкој ОФАК листи, одмах је предузела све радње које су јој стајале на располагању да спречи адвокатску канцеларију да и даље злоупотребљава њено име у криминалним махинацијама, као и да спере нанету љагу са свог имена.
У том смислу је, после безуспешних покушаја да добије било какав папир од адвокатске канцеларије који се односи на власништво компаније "Антексол" чије власништво, по званилним документима из Централне Банке (документ 02), као и сведочења у суду представника Централне Банке Кипра (документ 44) је регистровано код надлежних државних органа, искључиво њено, одлучила да обавести државног тужиоца Кипра и затражи хитну интервенцију и истрагу која ће показати да ли је она имала удела у отварању и вођењу компаније нили не.
На њен јасан и прецизан захтев, упућен 21. јуна 2001 (документ 45), на који је државни тужилац, у било којој нормалној држави, морао да реагује свеобухватном истрагом. Петрос Клеридес, лично, одговара, дана 9. јула 2001, да је њен “случај” предат “дисциплинској комисији адвокатске коморе Кипра на даље разматрање” (документ 46). Сам одговор упућује на неколико необоривих закључака:
Петрос Клеридес, као помоћник државног тужиоца ни у ком случају није смео ни могао да захтев за криминалном истрагом прогласи дисциплинским случајем. Такав прекршај адвокатске канцеларије се испитује само у случају када се клијент адвокатске канцеларије жали на његове поступке који се косе са кодексом односа адвокат – клијент.
Како Љиљана Раденковић није ни поменула, нити икада била клијент адвокатске канцеларије, поготово не у периоду регистрације компаније 1992 и прања више од пет милијарди долара у периоду до 1996. године. Овде је одмах јасна намера Петроса Клеридеса да изузме Тасоса Пападопулоса и његову адвокатску канцеларију од било каквих криминалних радњи.
Петрос Клеридес упућује чисту пријаву за криминална дела Дисциплинској комисији Адвокатске коморе. Анализом састава тог Савета, видимо да њега сачињавају државни тужилац (или његов заменик) и председник адвокатске коморе и још један члан.
У овом конкретном случају, пошто државни тужилац, намерно, како ћемо касније видети, није хтео да се упетљава у то, знајући да је реч о криминалу, шаље свог заменика, дакле, никог другог него Петроса Клеридеса! Ко ће то још да, (наравно, независно и непристрасно) одлучује о захтеву Љиљане Раденковић? Председник Адвокатске коморе, Никос Папаефстатију, први помоћник Тасоса Пападопулоса у његовој адвокатској канцеларији и сувласник и директор двеју компанија "Taslaw Nominees Ltd" i "Taslaw Services Ltd", које су себе илегално и незаконито, као резултат криминалне конспирације, притом фалсификујући документе, прогласили одговорним лицима које држе акције "Антексола" у име и за рачун Љиљане Раденковић!
Дакле, о захтеву Љиљане Раденковић одлучује, нико други, до одговорно (најодговорније, поред Тасоса Пападопулоса, Памбоса Јоанидеса и Мариоса Елијадеса) лице за криминал на који се Љиљана Раденковић управо жали!
Овако безочно, државно лицемерје и прикривање криминалаца на највећем државном нивоу, остаће запамћено у аналима цивилизованих, демократских друштава.
После готово девет месеци, својим писмом од 5. априла 2002 (документ 47), заменик државног тужиоца Петрос Клеридес, обавештава госпођу Раденковић да је 2. априла 2002 “комисија испитивала њене жалбе и пошто нема prima facie доказа да је адвокатска канцеларија направила дисциплински прекршај, консеквенто, неће бити предузете било какве акције против ње”.
Из претходног документа и навода господина Клеридеса се можемо одмах сложити са констатацијом да није било дисциплинског прекршаја адвокатске канцеларије Пападопулос. Није, наравно, јер су сви почињени прекршаји криминалне природе.
Нема ту никаве повреде дисциплине, већ је посреди организовани криминал на највишем државном нивоу у којој су, поред адвокатске канцеларије Пападопулос и друге по величини банке на Кипру (Популар Банк), укључене највише државне институције и министарства.
Дакле, непобитан је изведени доказ да, Петрос Клеридес и висока државна, правна институција која треба да штити Устав, покрива огроман мулти-милијардерски (доларски) финансијски криминал.
Друга тврдња Петроса Клеридеса да нема prima facie доказа је гнусна неистина, пласирана у моменту када је канцеларија државног тужиоца већ била “затрпана” prima facie доказима.
По правним регулативама британског права (које се примењује на Кипру), prima facie доказе подноси онај ко се жали и то дирекно, лично, било којој полицијској станици на Кипру и ко је у поседу тих доказа. Покушај да се жалба Љиљане Раденковић “подведе” под такво објашњење (јер она, ето није дошла лично на Кипра у полицијску станицу) одмах “пада у воду” јер се сви prima facie докази већ налазе на Кипру и то у: Суду, државним институцијама, као што су Централна Банка Кипра, као и у адвокатској канцеларији Пападопулос на коју се жали госпођа Раденковић.
Дакле сви prima facie документи као докази су доступни државном тужиоцу, а не гопођи Раденковић од које се то упорно крије. Даље, државни тужилац је дужан да иницира истрагу када је и сам у поседу таквих prima facie доказа и није потребан било каква пријава појединачне личности. Да је државни тужилац у поседу свих prima facie доказа који су у потпуности са њеним тврдњама, видимо у следећем аналитичком приказу.
Анализирајући датуме и догађаје за које имамо непобитне, писане доказе, долазимо до следеће необориве констатације: Одмах после писма-жалбе госпође Раденковић у јуну 2001. (документ 45) и првог одговора Петроса Клеридеса да ће “дисциплинска комисија разматрати њен захтев” јула 2001 (документ 46), канцеларија државног тужиоца је у августу исте, 2001 године, добила, преко Министарства спољних послова, писмо Карле дел Понте упућено 29. августа 2001 (документ 07). У том писму, као што смо то подробно објаснили, Карла дел Понте је указала држави Кипар на све криминалне радње око илегалног отварања и коришћења фирме Антексол од стране Пападопулос адвокатске канцеларије и налази њене истраге се у потпуности, 100 одсто поклапају са тврдњама госпође Раденковић.
Она у том писму тражи, чак и претрес адвокатске канцеларије и одузимање свих релевантних докумената везаних за компанију Антексол, укључујући записнике са састанака, белешке, апсолутно све!
Дакле, јасно је и непобитно доказано да је канцеларија државног тужиоца, па и Петрос Клеридеса упозната до танчина, како се криминалним радњама Пападопопулос канцеларије, тако и где се prima facie докази налазе, које она (Карла дел Понте) захтева на увид.
Као што смо већ напоменули, када је на нивоу Председник Републике Кипра – Државни тужилац Кипра одлучено да се не удовољи том захтеву Карле дел Понте, везаном за документа Антексола, сви prima facie докази су били презентовани, прегледани и ту, пред носом државног тужиоца, који их је скупио “за пет минута” и који су одмах показали умешаност, поред осталих и државе, у оном делу који се односи на прикривање и подршку криминалној мрежи лажних фирми, створених и чуваних “под окриљем” Пападопулос адвокатске канцеларије.
У периоду од августа 2001. до априла 2002. помоћник државног тужиоца Петрос Клеридес је био у поседу свих prima facie доказа, те је његова тврдња у одоговору госпођи Раденковић – потпуна и свесна лаж која је послужила да се спречи било каква истрага криминала за који је он био потпуно свестан да је почињен и за које постоји огроман број доказа у његовом поседу.
Јасно је да се овакав бескрупулозан начин прикривања криминала, од стране државног тужиоца, могао десити само уз апсолутну сигурност да нико из Србије то неће ни потегнути нити обарати.
Наравно, да је одговор Петроса Клеридеса, тек у априлу 2002. последица интезивних разговара и могућног договора који се десио у току 2001 године, између кипарских и наших надлежних органа да се сви трагови изнетих милијарди из Србије уклоне и сакрију као и да се сви “бочни” напади, појединаца, новинара, других истражитеља, у које треба убројити де јуре власнике компанија и ангажованог експерта, морају сузбити и елиминисати и то са обе стране - и кипарске и српске.
У циљу потпуног разоткривања државног прикривања и потпомагања криминала од стране Петроса Клеридеса, послужиће нам и пример његовог одговора другом де јуре власнику "Антексола" и "Браункорта", Радмили Будишин.
На њен захтев, упућен државном тужиоцу, да се спречи илегално коришћење, њеног имена и заступања фирми од стране канцеларије "Тасос Пападополос", које, по документима, припадају њој, без њеног знања и сагласности, а све у циљу скидања љаге са њеног имена и репутације, Петрос Клеридес (документ 48) одбацује наводе госпође Будишин, проглашавајући се, између осталог, ненадлежним.
Још један јединствен пример у цивилизованом свету, где се државно тужилаштво проглашава ненадлежном по питању криминала!
Све ове “акције” спасавања криминалаца и дезавуисање њихових жртава од стране државног тужилаштва Кипра никада не би било могуће да су своју преузету улогу у истрагама за Милошевићевим милијардама и другим радњама које су морале бити спроведене, обавили државни службеници који плату добијају од српског становништва коме су те милијарде одузете.
Динкић, Михајловић, Батић, Ђелић, Лабус и остали њима подређени учесници у радњама које су на разним нивоима спроведене у циљу опструисања и обустављања потраге и прикривању откривених трагова, како би новац био задржан у иностранству, умешани људи са Кипра и даље управљали тим новцем (сада у договору са новим властодршсцима који су заменили Милошевића), а људи у Србији, одговрни за ту највећу пљачку (Борка Вучић и њени послушници из Београдске банке) били поштеђени било каквих правних и легалних санкција.
